Vatromet iznad Đavolje varoši
“Kupite kalendare za Novu Godinu!” uzvikivao je sedi starac, trljajući nazeble ruke. Grupica turista se sramežljivo približila štandu.
“Odakle ste?” pitao je iz učtivosti. To je bio deo posla. Ljudi su voleli da pričaju o svojoj rodnoj grudi. Znao je da su iz prestonice, odale su ih tablice na besnim automobilima.
“Iz Beograda”, rekla je nakinđurena gospođa nadmenog držanja, stežući svog muža, ili štagod joj on bio, pod ruku. “Dajte mi tri komada.”
“Naravno, naravno, gospođo”, osmenuo se starac, liznuo palac i izbrojao tri kalendara. Na svakom su se nalazile slike Đavolje varoši, zastave Srbije, i predsednika. Ovog sadašnjeg. “To vam dođe trista dinara.”
“Molim?” brecnula se gospođa. “Trista? Zaboravite.”
“Ima i predsednikovih slika, prva je na Aprilu.”
“O! Onda dajte pet. Žarko, idi podeli kalendare ostalima. Iscepaj Januar, Februar, i Mart”, naredila je mužu. Ili štagod on bio.
“Ali sad će Januar.”
“Ali April ima predsednikovu sliku, Žarko.”
Čovek je poslušao.
“Hvala Vam puno, gospodine. Znate, mi mnogo cenimo predsednika! Poslao nas je ovde da ugostimo prijatelje iz Amerike, Rusije, i Kine. Jeste li spremni za vatromet?”
“Vatromet?” zbunio se prodavac kalendara.
“Biće ogromnog vatrometa večeras u ponoć, cela Đavolja varoš će da svetli.”
Zanimljivo, pomislio je prodavac. Nikada nisam video vatromet.
I to je bila istina. Viđao je tu i tamo kada bi klinci iz sela doneli petarde ili topovski udar. Ali vatromet? To je bila novost.
“Mišo, čiji su ovi?” upitala je žena iza tezge, umotana u ćebad, lica ispucalog od hladnoće i nemaštine.
“Ovi što su bili sad su iz stranku, domaći. A ovi što dolaze su stranci. Rusi.”
Miša je sklonio kalendare sa predsednikom Srbije i postavio verziju sa Putinovim likom.
“Druzja, ne hotite li kupitj kalendari?”
Visoki plavokosi čovek u odelu ušao je u odaju gde je sedelo četiri muškaraca u foteljama sa ogromnim naslonima i još većim osloncima za ruke. Pušili su tompuse i opušteno ćaskali. Oko njih su visili portreti: Linkoln, Ruzvelt, Vašingtong, i drugi.
“Gospodine, locirali smo ih”, rekao je čovek.
“Koga?” upitao je jedan od staraca, narandžast u licu.
“Sibriske tigrove i Kineske pande.”
“Zaista? Gde?”
“Negde na Balkanu.”
“Mišo, još kol’ko ćemo da sedimo?” žena se tresla pod ćebetom, srčući mlaki čaj.
“Dok ne prodamo sve, Vera”, prodavac nije gubio optimizam. Makar ne toliko brzo koliko je njegovo telo gubilo toplotu. “Ću ti skuvam novi čaj uskoro, samo i ove da uslužim.”
Grupica zbunjenih ljudi mu je prišla.
“Hello, dear friends! Want to buy calendars?”
Sada su na drvenoj tezgi stajale verzije kalendara sa likom Donalda Trampa.
Neki su negodovali, a neki sa oduševljenjem kupili celu zalihu, i otišli put Đavolje varoši.
“Vero, jesi li ti videla vatromet nekad?
“Nisam, Mišo.”
Mlad, sa ožiljkom na licu i vatrom u očima, momak je užurbano koračao kroz duge hodnike. Uleteo je u prostoriju gde su starci sedeli u velike fotelje, pušili, i ispijali votku. Zidovi su bili ukrašeni članovima carske Porodice, kao i bivšim liderima Sovjetskog Saveza.
“Gospodine, imamo ih!” obratio se najsitnijem od njih, bez dozvole.
“Koga?”
“Orlove Kolorada i Kineske pande.”
“Gde?”
“Jug Srbije.”
Miša je po hiljaditi put ponovio frazu na Kineskom, nudeći turiste da kupe kalendare sa likom Si Đi Pinga. Naravno da su kupili.
“Kakva noć, Verke moja! Će se oparimo! Samo još vatromet da vidim, i mogu da mrem.”
“Predsedniče Đi, locirali smo Orlove Kolorada i Sibirske tigrove. U Srbiji su, proslavljaju njihovu novu godinu, zajedno sa partnerima iz Srbije.”
“Mišo, uskoro će ponoć! Više niko neće da dođe.”
“Sačekaj još malo, Vero. Da vidimo vatromet.”
“Dobili smo dozvolu iz Srbije za vazdušni prostor”, rekao je momak. “Da šaljemo rakete, predsedniče Tramp?”
“Šaljite”, odgovorio je omanji čovek u Kremlju.
“Poslato, predsedniče Đi.”
Visoki čovek punih usana je pijan pozdravio prisutne i čestitao im Novu Godinu u poznatoj Beogradskoj kafani. Obavio je tri važna poziva. Odrekao se nečega, ali je znao da će mnogo toga i dobiti.
Starac je prodao sve kalendare za nadolazeću godinu.
“To je to, Verke. Srećna ti Nova Godina.”
Vera nije odgovorila, već je samo zurila kroz hladnu noć, visoko, visoko, očiju punih svetlucavih iskrica.
“Mišo, vidi.”
Miša se okrenuo i ispratio tu veličanstevnu predstavu na nebu.
To je bio prvi i poslednji put da je video vatromet.
Vatromet iznad Đavolje varoši je kratka priča u domenu fleš fikcije. Pisao sam je za jedno takmičenje koje se održavalo u Discord grupi Pisci Srbija.