S(p)amoubistvo u dvoje
Omča je bila dobro pričvršćena za masivnu gredu koja je potpirala krov. Stolica postavljena na svoje mesto: direktno ispod omče. Oproštajno pismo uredno je bilo napisano i stavljeno na stočić u uglu potkrovlja.
Popeo sam se na stolicu i stavio omču oko vrata. Došao je i taj čas. Zbogom svima. Ja ovako više ne mo—
Ca-cing.
Poznati zvuk notifikacije prosuo se kroz prostoriju.
Osetio sam vibraciju u levom džepu.
Mobilni.
SMS ili mejl.
Sasvim sam zaboravio na njega. U filmovima i knjigama, samoubice nikad i ne razmišljaju šta će se desiti sa njihovim telefonom. Ili Fejsbukom i LinkedIn-om. Ja sam svoj mobilni stavio u džep. Valjda sam se nadao da će me sahraniti sa njim.
Zvuk, i vibracija: savršeni spoj.
Tako kombinovani, izlučili su malu dozu dopamina u moj mozak. Kao i svaki put. Tačno tako da, dok traje očekivanje, traje i smisao života. A kada pročitam i upijem obaveštenje, onda prođe i taj smisao, i vratim se svojim svakodnevnim mislima otupelim od beskrajnog skrolovanja kroz ukrašene deliće informacija na sićušnim ekranima. Te informacije me, poput udice, drže tu na provršini. U stvari, držale su me dugo, sve dok nisam prestao da grizem. I onda nisam bio slobodan kao riba u vodi. Ne. Potonuo sam, jer sam čovek.
Izvukao sam telefon iz džepa. I dalje sam stajao na stolici, sa omčom oko vrata, i brzim pokretom prsta iscrtao šablon koji samo ja znam.
Laganim pokretom palca, pomilovao sam to svetlo koje život znači.
Novi lajk na Instagramu.
Novi zahtev od nekog na LinkedIn-u.
Mejl: neplaćeni računi.
Mejl od stanodavca. Neplaćena kirija.
Došao sam i do najnovije poruke. Kako li sam samo zaboravio da isključim internet?
“Čestitamo! Osvojili ste $1,000,000 nasumičnom lutrijom. Kliknite ovde i ostavite svoje podatke sa kartice kako bismo vam uplatili iznos”, pisalo je na novoprispelom mejlu, na lošem Engleskom jeziku. Poruka od johnnyrandy245950@gmail.com.
Spam.
SPAM.
Prvo: ko još šalje ovo i misli da će da upeca nekoga? Da li stvarno ima još uvek onih koji veruju da su osvojili novac tako naprasno?
Drugo: Ne mogu da verujem da mi je spam produžio život na kratko.
Ugasio sam telefon i stegao omču oko vrata. Još samo da šutnem stolicu pod sobom, i sve će biti u totalnom redu. Malo će boleti. Malo ću se gušiti. Ali šta je par sekundi neprijatnosti u poređenju sa večnošću u spokoju.
A onda sam se setio: šta ću ja zapravo uraditi sa svojih preostalih hiljadu dolara na deviznom računu. Nemam ženu. Nemam ni decu. Sam sam. Te pare će otići kod nekih daljih rođaka, koji me poznaju isto koliko i spamer koji mi šalje ove unosne poruke.
Pa zašto ga ne bih onda usrećio? Neka mu. Neka nosi. Možda mu i treba više nego mojim rođacima, čim je prinuđen da šalje spam mejlove.
Sa stegnutom omčom oko vrata, izvadio sam telefon, ušao u spam, i otvorio formu, gde sam uredno ispunio svoje podatke sa kartice. U praznom polju za dodatne komentare sam iskucao najbolniju istinu: “Uzmite sve, spameri. Častim vas pivo. Mene ionako više nema za neku sekundu, stojim na stolici sa omčom oko vrata. Ni milijarda me neće odgovoriti, a kamo li neki sitan milion.”
I pre nego što sam uspeo da vratim telefon u džep i nastavim sa samoubistvom, čuo sam još jedno ca-cing.
Glupi zvuk glupog mobilnog telefona. Zašto je sada bio uključen, kada je inače uvek bio samo na vibraciji?
“Nemoj to da radiš”, svetlelo je pisamce na ekranu. Umesto mejla, nepoznati broj mi je poslao poruku preko WhatsApp-a.
Još jedna poruka.
“Videla sam tvoj odgovor na mejl. Nemoj to da radiš”, stigla je još jedna poruka.
A zatim još jedna:
“Znala sam da će doći do toga. Sve je ukazivalo na to. Ali nije vredno.”
Šta se, dođavola, dešava? Odjednom: nemir. Anksioznost.
Spokoj, koji sam osećao pre samo trenutak, je iščezao.
U meni se javilo jedno davno osećanje. Ta emocija. To stanje. Ono je bilo toliko duboko zakopano da sam se iznenadio kada sam ga osetio.
Radoznalost.
Znatiželja.
Kao neka kontrateža apatiji koja je sačinjavala moj život poslednjih godina.
Omča je već počela da grebe vrat, ali sam ipak rešio da uzmem telefon i odgovorim.
“Šta je ukazivalo na to?” iskucao sam.
Zurio sam u ekran. Osoba sa druge strane je aktivno pisala poruku.
“Tvoje ponašanje. Tvoj obrazac ponašanja na društvenim mrežama. Koga pratiš, šta lajkuješ. Kakve storije objavljuješ na Instagramu.”
Pretrnuo sam. Strah, pa ponovo panika. Pa, gle čuda! Ponovo znatiželja. Poput jedne male, sjajne zveze, u beskrajnom, tamnom nebu. Da li je to mene neko uhodio?
“Odakle znaš za moj Instagram. I za moje ponašanje na društvenim mrežama? Ko si ti?”
“Ja sam spamer. Spamerka, ako ćemo da budemo politički korektni. Ali senior, koji ne šalje mejlove na slepo, već dobro istraži dostupne informacije.”
“I baš si mi poslala poruku sada kada sam rešio da se ubijem? Baš sada?”
“Pogodilo se tako.”
“Ne verujem ti. Mislim da si ti neko ko me poznaje”, rekao sam. A onda sam zastao i razmislio: koja je verovatnoća?
Prvo: ja nisam imao više nikoga toliko bliskog sebi ko bi brinuo.
Drugo: niko mi se ne bi javio putem spama da me spreči da se ubijem.
“Verovatno si malo porazmislio i shvatio koliko to nema smisla što si napisao”, stigla je poruka od spamera. Spamerke. Izmamila mi je osmeh na lice. Očigledno je da sam se dopisivao sa jako pronicljivom osobom.
“U pravu si. Izvini”, napisao sam, i dodao: “svakako, hvala ti na ovom kratkom četu. Iskoristi pare sa kartice da kupiš sebi nešto lepo.”
Nisam ni stigao da sklonim telefon, a dobio sam poruku.
“Neću da iskoristim. Nemam kad.”
Šta sad ovo treba da znači? Stigla je još jedna poruka.
“I ja danas završavam sa svojim životom. Ali nemoj ti.”
Šta se, jebeno, dešava? Da li je ovo neko krenuo da mi se podsmeva? Bog, viša sila, ili ko zna ko ili šta? Upleli su se neki prsti, nevidljivi, moćni. A možda…
Možda je ipak to samo neko ko ima jako dosadan posao. Mora da šalje spam mejlove. Pa onda iz dosade šalje ljudima poruke.
Da. Mora da je to. Sad ću da ga napsujem, pa ću da se obesim.
“Tvoj život je mnogo vredniji od mog”, stigla je poruka, pa zatim još jedna. “U tvom delu sveta su ljudi bogatiji. Ne moraju da se bave spamom i prevarom.”
Umesto psovanja, napisao sam:
“Odakle si? I zašto hoćeš i ti da završiš sa svojim životom?”
“Zašto? Zato što živim u bedi. Zato što preživljavam na jedvite jade. Muž mi je poginuo. Deca su odrasla i napustila me. I oni žive u bedi.”
Ovo nisam očekivao. Uzdahnuo sam duboko, a onda, mahinalno, ukucao:
“Ako nastaviš da mi pričaš svoju priču, ubiću se pištoljem, a ne omčom. Molim te nastavi. Možda mi daš inspiraciju za neko još kreativnije samoubistvo.”
Sarkazam. Ne znam, ne mogu to da objasnim: kad god bi život postao težak, i ozbiljan, morao sam tako da se suočavam. Izgleda da sam, u svemu tome, zaboravio kako izgleda ne koristiti sarkazam. Suočiti se, oči u oči. Reći istinu, i primiti je oberučke, koliko god bolna.
“Probaj dvocevkom, sigurnije ti je”, došao je odgovor sa druge strane ekrana. Sa druge strane sveta. Usne su mi se razvukle u osmeh. Od uva do uva. Pa osoba sa druge strane konta moj bolesni, izvrnuti smisao za humor.
“Hoćeš da se takmičimo ko će kreativnije da se samoubije?” napisao sam.
“Može, sačekaj samo trenutak”, napisala je spamerka. Nakon par momenata sam dobio obaveštenje od banke da su mi preostali dolari skinuti sa računa. “Evo, sada mogu, srećna i bogata, da se takmičim sa tobom.”
“Čekaj, ti si ozbiljna? Pa zašto si mi onda skinula pare?” napisao sam.
“Proslediću deci. Napisala sam ti da žive u bedi.”
Deca koja žive u bedi. Na trenutak su mi zasuzile oči. Zaista, nije mi bilo žao ni spamerke, ni mene. Bilo mi je žao dece.
Okliznuo sam se. Stolica je zadrhtala, kao i moje srce. Odigrao sam čoček od dve sekunde, pokušavajući da se stabilizujem, što sam i uspeo. Za dlaku da svoje samoubistvo zajebem i ubijem se pre nego što sam planirao.
Na trenutak sam zavirio u svoje kameno srce. Zar sam se ja to uplašio smrti? O, da. Uplašio sam se. Ništavilo je na trenutak delovalo zastrašujuće, a ne kao večni mir.
“Oni će to potrošiti na heroin, kao što i sve potroše na heroin”, stigla je još jedna poruka.
“Zajebavaš me?” napisao sam.
“Dobro, zajebavam te. Kćer će potrošiti na heroin. Sin će da vrati deo kockarskih dugova.”
“I to me zajebavaš?”
“Ne. Ozbiljna sam. Nismo baš najsrećnija porodica. Mnogo je takvih gde ja živim. Gde vlada bezakonje i kriminal.”
“Sva sreća pa se ti baviš sasvim legalnim stvarima”, napisao sam. Eto ga opet. Sarkazam. Hoću li ikada prestati?
“Sva sreća pa tvoja deca nisu narkomani i kockari”, napisala je. Čekaj, šta je sada ovo trebalo da znači?
“Ja nemam decu. Ja nemam nikoga”, odgovorio sam, ovoga puta ozbiljan.
“Znam, zajebavam te.”
Ma vidi ti nju. Ko god da je, ova spamerka je imala smisao za humor kakav… Kakav sam ja voleo. Ovo nisam očekivao. Nimalo.
“Duhovita spamerka”, napisao sam i stavio smajli.
Ona je odgovorila stikerom: omčom.
“Da, to je moj metod koji preferiram”, napisao sam.
“I ja, ali već počinje da me grebe. Pare sam prosledila, vreme je da završavamo ovaj razgovor, naivčino.”
“Slažem se, spamerko.”
To je to. Vreme je da odem.
Da se ubijem.
Da me nema.
Pa ipak…
Ipak je ostala jedna mala, sićušna, želja. Titra mi u stomaku. Ne da mi da odem.
Kakva želja? Ja nisam imao nikakvih želja već jako dugo. Ta esencija života me je odavno napustila. Godinama nije bila tu, i sada je našla da se pojavi. Želja.
Znao sam jako dobro šta želim: da vidim makar još jednu poruku. Neko se na trenutak zabrinuo za moj život, ili makar pokazao bilo kakvo interesovanje kome nije prethodila nikakva korist. Ili možda jeste? Možda se spamerka samo na trenutak zainteresovala, dok mi je skidala pare sa računa, i sada otišla. Možda je izmislila celu priču. Ali… zašto bi to radila?
Odlučio sam: sačekaću još minut. Tačno još 60 sekundi.
Navio sam štopericu na telefonu. Ako se ne javi, to je to. Odlazim.
59—
Ca-cing.
“A da se ubijemo zajedno? Nešto mi je ovaj metod sa omčom depresivan.”
Oho. Neko se ipak interesuje za mene. Neko brine. Ona mala titrava želja u stomaku se probudila, počela polako da raste.
“Ako imaš neko oružje koje može da putuje pola sveta i da me sravni sa zemljom, ja sam za”, odgovorio sam.
“Imam.”
Čekaj, šta?
“Nije baš oružje”, napisala je, “ali je jednako destruktivno. Zove se Internet.”
“Daj pojasni mi.”
“Kada sam pomislila da se ubijemo zajedno, mislila sam da to uradimo na pozivu. Tako bi mi bilo lakše. Ne da ubijemo jedno drugo.”
Naravno. Baš sam ispao glup. Titrava želja u stomaku se pretvorila u jajašce, pa u gusenicu koja je počela polako da mi gmiže iznutra. Čudan osećaj.
“Zašto da ne, spamerko.”
Zazvonio je telefon. Na njemu se pojavila ikonica telefona, kliknuo sam i javio sam se.
“Zdravo, samoubico”, začuo sam nežni ženski glas sa druge strane žice. Engleski, sa akcentom.
“Zdravo i tebi, samoubico”, odgovorio sam, pomalo nesigurno. Ona gusenica u stomaku gmiže li gmiže. Gusenica rođena od jedne sasvim male, nebitne želje. Šta li je sad našla da mi smeta?
“Imaš prijatan glas. Neočekivano prijatan”, rekla je. “Obično lepi ljudi poput tebe imaju neke kreštave glasove.”
“Možda nema pas za šta da te ujede, ali očigledno komplimente deliš šakom i kapom”, rekao sam. Nikada nisam umeo da primim kompliment.
“Za tebe se to ne može reći. Da su komplimenti novac, ti bi očigledno slao spam mejlove da ubereš neki”, rekla je.
Gusenica je narasla u stomaku.
“Dobro, nemaš ni ti loš glas”, rekao sam.
“Oh, kako velikodušno sa tvoje strane. Molim te nemoj da štediš reči”, rekla je. Čuo sam osmeh u njenom glasu.
“Ej, izvadio sam poslednje komplimente koji su mi ostali, nemoj tako. Sad sam totalna sirotinja.”
“Oboje smo”, nasmejala se.
“Pa kako ćemo ovo da radimo?” upitao sam. Samoubistvo u dvoje.
“Uh, ne znam.”
“A zašto ne bi”, rekao sam, sa oklevanjem, “uključili i kamere?”
“Nisam se sredila.”
“Nisi se… sredila?”
“Kosa mi je raščupana, nisam stavila nikakvu šminku. Nisam reprezentativna.”
“Spamerka… Umrećeš, zar je bitno?”
“Da… Pretpostavljam da si u pravu”, rekla je odlučno.
“Brojim do tri, i palimo kamere. Okej?” rekao sam.
“Okej, ali izvini zbog nereda u mojoj kući. Ništa nisam prisredila.”
“Ništa onda, sredi pa se javi”, rekao sam i nasmejao se.
“Oh, vidim da si ti ipak bogat čovek”, rekla je ozbiljno. Zbunio sam se.
“Bogat? Uzela si mi poslednje pare sa računa.”
“Bogat si u podjebavanju.”
“Tu sam Ilon Mask.”
Gusenica je prestala da gmiže od jednom. Zašto? Da li sam nešto loše rekao pa sam ubio tu želju što se tako iznebuha rodila u meni? Ne… Prestala je da gmiže, ali nije prestala da raste. Da se razvija. Šta ja to osećam u stomaku?
“Hajd’ kreni da brojiš, umreću od dosade”, rekla je.
“Tri.”
“Dva”, dodala je ona.
“Jedan”, rekli smo zajedno.
Upalio sam kameru.
Isto je učinila i spamerka.
Bože, pa ona je prelepa. Žena tamnijeg tena u svojim četrdesetim godinama, gledala je u mene sa blještećeg ekrana telefona. Istina, nije imala nikakvu šminku na sebi, a duga crna kosa bila joj je razbarušena, zauzimajući skoro trećinu prostora na ekranu.
“Oh, sirotinjo”, rekla je sa osmehom na licu i omčom oko vrata, “pa lepo ti stoji omča. Nemoj nikad da je skidaš.”
I tada se desilo: ona gusenica je nabubrila u stomaku, pa se pocepala po sredini. Osetio sam to. Iz gusenice je, sramežljivo provirio leptir, lepršavi i zbunjeni, koji je istog trenutka počeo da mi leti po stomaku. Pa još jedan. Pa još jedan.
U nekoliko sekundi, stomak mi je bio pun leptira. Osetio sam ih u plućima. U guši. Imao sam potrebu da povratim od silnog uzbuđenja koje je nadošlo, čudno i misteriozno, kakvo nikada nisam osetio u svom malom bednom životu.
To nisu bile dopaminske injekcije, izazvane prekomernom upotrebom društvenih mreža i alkohola. Ne. Ovo je bilo nešto iskonski. Nešto arhaično. Prapočetno.
“Ja…”, rekao sam zbunjeno. Zagrcnuo sam se o sopstvenu pljuvačku, poput deteta koje tek uči da priča.
“Stvarno si sirotinja, znači. Gde si potrošio sve komplimente?” upitala je nasmejano, kao da je bilo briga što stojimo i ona i ja sa omčama koje su nam urezivale brazde po gušama.
“Prelepa si”, rekao sam, zbunjen. Posramljen rečima koje su mi upravo napustile usnu duplju. Bio sam ozbiljan. Leptiri su ludeli u stomaku.
Spamerka se nasmejala.
“O, pa i to je nešto”, rekla je. “Hvala ti. Nije loše da se čuju lepe reči za kraj života.”
Ne!
Ne!
Ne!
Ja, odjednom, nisam želeo da je izgubim. Ta žena, kojoj ne znam ni imena, ni porekla, postala je, iznebuha, razlog da se ne ubijem.
Ali, šta bi vredeo život ako bi se ona ubila? Omča oko mog vrata je počela da me grebe. Da mi smeta. Počešao sam mesto na vratu gde je debelo uže ostavilo svoje obrise. Obrise smrti.
“Hoćemo da odbrojimo pre nego što šutnemo stolice ispod naših nogu?” upitala je. Nosila je osmeh poput kakvog štita od svih nedaća koje su je okruživale. Osmeh koji me je razoružao, i dao razlog da živim.
“Misliš da je tako najbolje?” odugovlačio sam.
“Da. Tri…”, počela je da broji. “Dva. Jedan.”
“Čekaj!” izdrao sam se. “Ne. Ne još.”
Sa druge strane je stajala spamerka. Ukočena. Nije se mrdala. Nije disala. I tada sam shvatio: veza je pukla. Moj, ili njen, internet signal je nestao.
Spamerka je ostala zamrznuta u večnom odbrojavanju na mom ekranu telefona.
Na trenutak mi je prošla kroz glavu jedna priča. Čitao sam je odavno. U njoj se, glavna junakinja, koja putuje svemirskim brodom, zaljubljuje u vanzemaljca, sa kojim komunicira putem telepatije. Kada crna rupa krene da usisava njihov brod, vanzemaljac je spašava, ali sam upada u crnu rupu, vrišteći. Za nju, on ostaje zarobljen na horizontu događaja, obodu crne rupe gde staju prostor i vreme. Iako spašena, junakinja je u svojoj glavi čula umiruće krike njenog ljubavnog partnera do kraja života.
Da li je spamerka ostala zarobljena na mom horizontu događaja? Da li je upala u crnu rupu, i ja više nikada neću znati šta se dogodilo sa njom?
Prelepo žensko lice, zamrznuto na mom telefonu dok je izgovaralo “jedan” ostalo je urezano u mojoj podsvesti. Nije vršitalo, ali je ponavljalo: jedan, jedan, jedan, jedan. Zauvek hodajući, poput cirkuskih ekvilibrista, po tankoj liniji između života i smrti. Ni tamo, ni ovamo.
Leptiri su utihnuli. Sve je postalo sivo. Sivlje nego što je bilo, oduzimajući poslednji tračak nade.
To je što je. Ako ima Boga, on će me spasiti od samog sebe, a do tada, moraću da nastavim onako kako sam počeo, osiromašen za poslednjih hiljadu dolara i jedan kompliment.
Proverio sam omču. Pritegao je.
“Tri. Dva. Jedan.”
Vibracija. Telefon.
Pogledao sam ka njemu, i jedan nemirni leptir je, pun iščekivanja i nade, zalepršao.
A onda su svi leptiri ponovo podivljali, jer sam ugledao isti onaj broj telefona koji me je malopre pozvao, bez imena i slike.
To je bila spamerka. Moja spamerka.
Moj spasilac.
Javio sam se, i nasmejano lice se pojavilo na telefonu.
“Šta je to toliko bitno, da moram da odložim svoju smrt zbog toga, sirotinjo?” upitala je. Da li je ova žena ikada bila ozbiljna? Ili joj je osmeh bio permanentno urezan preko lica, poput tetovaže?
“Nismo se upoznali”, rekao sam. I mislio sam to. Želeo sam da joj znam ime. Imao sam potrebu da je ne zovem spamerkom.
“Aša, drago mi je”, rekla je.
“Aša”, nasmejao sam se i ja. Leptiri su mi došli iz trbuha do glave i razvukli mi usne u osmeh. “Aša je hindu za nada ili želja, zar ne?”
“Sirotinjo, ti izgleda dobro poznaješ moj jezik i kulturu?”
“Poznajem po nešto iz svake kulture”, rekao sam. To je bila istina. Nisam imao nameru da se hvalim.
“Oho, pa ti si učen čovek! Kad smo kod toga, kako se ti zoveš? Biće mi žao da se ubiješ, a da ti je poslednji nadimak bio ‘sirotinja’”, rekla je Aša sarkastično.
“Anastasije.”
“Kao anastasis, što znači vaskrsnuće”, rekla je Aša. Osmeh joj se još više proširio, ako je to ikako bilo moguće.
“Izgleda da i ti znaš po malo o drugim kulturama.”
“Recimo da me je grčki jezik interesovao svojevremeno. Drevan je, poput sanskrita.”
Ova osoba preko puta mene, hiljadama kilometara daleko, je imala identična interesovanja kao ja.
Aša, nemoj da se ubiješ. Hoću da živim zbog tebe. Hoću da te upoznam. Hoću da te zagrlim.
“Aša… Nemoj da se ubiješ.”
Osmeh joj je nestao sa lica. Gledala me je ozbiljno. Bože, i tako ozbiljna je bila prelepa.
“Zašto mi to sad kažeš? Zar ovo nije trebalo da bude podrška našim samoubistvima?”
“Vraćam ti uslugu, i ti si mene malopre pokušala da odgovoriš”, rekao sam, i osmehnuo se. Na silu.
“A, tako znači.”
“Ali stvarno, nemoj to da radiš. Ako se ti ne ubiješ, rešio sam da neću ni ja.”
Nasmejala se. Ispustila je kikot, a onda je shvatila da sam ozbiljan.
“Anastasije”, rekla je, “da sam rođena negde blizu tebe, u nekim boljim uslovima, sudbina bi htela da se ti i ja spojimo. Ali nisam, i sada je kasno.”
“Ali…”
“Ti si izvanredan čovek. Ti si savršen čovek za mene. Samo si se pojavio u pogrešnom trenutku. I odrastao na pogrešnom mestu. Ili sam ja odrastala na pogrešnom mestu. Ne znam.”
“Aša, nije kasno. I dalje možeš da se predomisliš. I dalje ima vremena da se sretnemo. Naćiću novac, doćiću kod tebe. Ovo je sigurno sam Bog hteo: da mi trenutak pred smrt pošalješ poruku, i da se ti i ja vidimo.”
“Možda je tvoj Bog tako hteo, Anastasije. Moji bogovi su me odavno napustili. U stvari, ja i ne verujem u boga ili bogove, već samo u puku slučajnost.”
“Misliš da je sve ovo slučajnost?” upitao sam, sasvim ozbiljan. Nije bilo više mesta sarkazmu i šalama.
“Mislim”, odgovorila je Aša još ozbiljnije.
“A zašto se onda ovo desilo? Kako to baš sad da se spojimo nas dvoje samoubica?”
“Slučajnost, Anastasije. Bilo mi je krivo da tako dobar i lep čovek oduzme sebi život. Morala sam da ti pošaljem poruku”, objasnila je.
“Ali ne bi je poslala da ti nisam poslao novac, zar ne?”
“Pa ne bih”, rekla je, oklevajući.
“Znači, ipak nije slučajnost”, rekao sam, pobednički.
“Jeste. Sve je slučajnost”, branila se Aša. “Ja ne želim da verujem da Bogovi upliću prste, i da sam ja došla do ovog trenutka u svom životu zbog njih. Zar oni ne bi trebali da donose sreću, a ne bedu i čamotinju?”
“Imaju oni svoje puteve, čudnovate i misteriozne, koje mi ne možemo da razumemo”, rekao sam. Bože, zar sam ja taj u ovoj igri samoubica koji je odjednom optimista?
“To je tvoj pogled. Ne slažem se”, rekla je. “Izvini stvarno, ali ja ovo moram da uradim.”
“Siguran sam da će te nešto odvratiti od toga. Božja volja, sreća, nazovi ga kako god hoćeš.”
“Pa gde je?” upitala je.
“Doći će. Siguran sam. Kao što je kod mene došlo, onda kad sam te ugledao i shvatio da želim da te upoznam.”
“Ako dođe, došlo je, Anastasije”, rekla je. “Ja odlazim. Ako nećeš da mi praviš društvo, možeš da prekineš poziv.”
Da li leptiri u stomaku žive samo jedan dan, poput onih van stomaka? Pitam se da li bi, da mi je Aša, u nekom drugom univerzumu, postala žena, ti leptiri postali samo pepeo? Da li bi je gledao istim očima da smo u braku četrdeset i šest godina, ili bih se navikao na nju, i ne bih osećao ništa kako leti usplahireno kroz moju utrobu?
“Neću da živim bez tebe”, rekao sam. To nije očekivala. Iskolačila je oči, pa se zatim namrštila.
“Da li znaš u kakvu me moralnu dilemu stavljaš?” upitala je drsko. “Sada tvoj život zavisi od mog. Zabranjujem ti to da radiš. Ne možeš da me uslovljavaš.”
Naša prva (i poslednja) svađa? Oh, kako bih sve dao da je Aša tu pored mene, pa da me tako ljutito prostreli tim tamnim očima. Tada bih poslušao sve.
“Aša…”
“Odlazim Anastasije, izvini. Da je moglo drugačije, bilo bi drugačije. Slučajnost, bog, ili nešto treće: sve je dovelo do ovog trenutka, a u njemu samo ja imam kontrolu. Kakvu-takvu.”
“Aša, zaista…”
“Zabranjujem ti da se ubiješ. Obećaj mi da nećeš”, rekla je.
Ali, šta mi drugo preostaje? Leptiri će izumreti onog trenutka kada ona ode. I ta kratka želja iz koje su se izrodili neće postojati više.
Ako nisam mogao da je sprečim, mogao sam bar da lažem.
“Obećavam”, rekao sam, oklevajući. Ona se na trenutak zbunila ovim odgovorom, kao da mi ne veruje, a onda samouvereno klimnula glavom.
“Dobro onda, doviđenja, sirotinjo”, rekla je.
“Stani…”, rekao sam, “da li mogu bar da te gledam dok to radiš? Ionako smo to trebali da uradimo zajedno.”
Plan je bio sulud, ali prost. Ako ona to uradi, ja ću je slediti. Samo nećemo da uradimo to u isto vreme. Imao sam prostora da je lažem, i lagao sam. To nisam inače radio, ali sada mi je bilo sve jedno.
“Sirotinjo, ti si čudan čovek.”
“A ti ćeš biti mrtva za koji sekund, zar ima veze?”
“Pretpostavljam da nema.”
“Pa onda, šta čekaš?”
Uzdahnula je duboko, ali je i dalje držala telefon direktno ispred sebe.
“Ništa. Zaista ništa. Telefon će mi ispasti iz ruke kad se obesim. Molim te budi prvi koji će da spusti vezu”, rekla je.
“Dogovoreno.”
Molim te, sudbino, bože, bogovi, šanso, svete. Molim vas da se predomisli. Molim vas da se desi nešto što će je održati u životu. Zar da osetim ljubav tek na vrh kašičice, pre nego što je sperem čašom žuči? Zar da ceo život ne znam da život može biti lep kada si pored osobe koja ga čini takvim?
“Tri.”
Počela je sa brojanjem. Ne. Da li da kažem nešto? Neću prigovarati. Zašto sam uopšte tražio da je gledam?
“Dva.”
Ni ja nisam skinuo omču sa mog vrata. Da li je to primetila? Da li je shvatila moj blef ali ju je bilo briga, ili prosto nije ni razmišljala o tome na kraju svog života? A zašto bi? Verovatno je razmišljala samo o tome da se ubije, da nađe spokoj. Pametna žena. Ja sam glup, ako sam zaista sada uspeo da se zaljubim.
“Jedan.”
Zbogom Aša. Počivaj u miru.
Lepa žena sa druge strane Interneta je duboko uzdahnula. Spremala se da izdahne.
I onda…
Ca-cing. Praćeno vibracijom.
Mnogo glasnije nego malopre. Poruka nije stigla meni.
Ne! Meni nije stiglo ništa! Taj zvuk i ta vibracija su dolazili sa njenog telefona.
Zvuk se samo čuo sa mog zvučnika.
Umesto da se obesi, Aša se osmehnula.
Svoj očaj je ponovo našminkala osmehom. Samo…
Osmeh sada nije bio šminka.
Ne.
Bio je deo nje. Bio je drugačiji. Iskreniji, nekako.
“Zaista, zar sad da mi stigne poruka?”
“Od koga je?”
Zaćutala je na trenutak.
“Nećeš mi verovati”, iskezila se, “ali upravo sam dobila spam mejl da sam dobila milion dolara.”
Onaj leptir je vaskrsao.
U meni se probudila nada.
Ideja za ovu priču nastala je jednom nesvakidašnjom prilikom. Imali smo smrtni slučaj u porodici, i na dan sahrane, jedan od spamera mi je pustio poruku na WhatsAppu, tražeći moje lične informacije. Bilo je nečeg sušto ironičnog u činjenici da, dok tugujem, istovremeno dobijam tako nešto nebulozno. Tada mi se javila osnovna premisa: šta bi bilo ako bi neko rešio da se ubije i dobije takvu poruku pre samog završnog čina. Inspiracija ne bira kada će da nadođe, a meni je, eto, nadošla, ni manje ni više, nego na sahrani.