Tajna zlatnog viska
“Hvala vam, gospodine Lokver, ulepšali ste mi dan! Ma ne, ulepšali ste mi život!” rekla je stara gospođa. “Mogu da umrem, znajući da me on čeka sa nestrpljenjem.”
Mor je sedeo u prekrštenih nogu, nagnan nad velikom podnom tablom sa slovima. Osmehivao se i klimao glavom. Hajde babetino, gubi se iz moje sobe, imam pametnija posla.
Starica se najzad nakanila da ode, ostavljajući mu dva zlatnika na stolu. Zatvorio je vrata za njom i duboko uzdahnuo… Još jedna ovca je ošišana.
Sledeća dolazi za dva sata. Imao je tačno toliko da se posveti sam sebi, da zađe u svetove u glavi, pa da ih ispljune na papir. Oni su se množili: dijalozi, didaskalije, opisi, likovi, i obrti. Ali to nije donosilo zlatnike, ne. Tri izdate knjige, i dve zbirke kratkih priča donele su mu ukupno dvesta zlatnika za pet godina. Toliko je zarađivao za manje od mesec dana pružajući ovu… drugu uslugu.
To je bio sličan proces, i Mor se odavno pomirio sa sudbinom. Bile su potrebne moždane vijuge iz istih kreativnih sobičaka uma da oživite lika kroz priču ili mrtvog supruga kroz sesiju razgovora sa duhovima. To je bila njegova vuna, ako ćemo da se vratimo na onu metaforu ovaca od malopre.
Odložio je kristalnu kuglu, lančić, i ostale kvazi-magične stvari, te očistio podnu tablu sa alfabetom i visak veličine pesnice koji je visio sa plafona, zakačen o debeli kanap. Za šišanje ovaca bila je potrebna dobra, ili, u ovom slučaju, uverljiva, oprema.
Uzeo je penkalo… bilo je vreme za zabavu.
Šta? Da li… Ma nemoguće. Učinilo mu se da se visak pomerio, samo od sebe. Ne umišljaj Mor, mozak ti je umoran.
Pomerio se ponovo. Sigurno je zemljotres, ili promaja? Vidi kako se klati.
Samo… zasutavio se pod uglom. Čudno, nepravilno, prkoseći zakonu gravitacije. Moraš da spavaš, More Lokvere, počinješ da uvđaš stvari.
Prišao je visku, koji je pokazivao na slovo D, kao da ga neke nevidljive strune drže tu. Mor je protrljao oči. Obično je on bio taj koji ga kontroliše, preveslavajući mušterije, prodajući im lažnu nadu. Ali sada se neko, izgleda, sprdao sa njim.
Dodrinuo je visak u nadi da će pokidati prozirne niti, da će magija prestati, da će halucinacija početi da jenjava. I zaista, visak se pomerio i ponovo zaustavio, pod drugim uglom, ovoga puta na slovo O.
More Lokvere, u šta si se ovo uvalio?
Kada su inicijalni šok i neverica splasnuli, i iskrivljeni visak postao novo normalno, Mor se latio posla, pa zapisao sva slova na koja se visak zaustavljao. Svaki put je bilo dovoljno da ga tek takne, pre nego bi se zaljuljao pa zaustavio na sledeće slovo.
Zapisao je: “dobardandalijetomorlokver”
“Da li je to Mor Lokver?” pročitao je naglas, a visak se najednom opustio, i vratio u svoje prirodno stanje, na centar table, onako kako je sve vreme trebalo da stoji.
I dalje je mislio da ga neko zeza. Nije razumeo na koji način, pa je sam sebi delovao kao ovca.
Sumnjičavo se osvrnuo, pa tiho, neuverljivo odgovorio.
“Ja sam Mor Lokver.”
Visak kao da je začuo to pa se ponovo zaljuljao, a Mor prionuo na zapisivanje.
“Ja sam Krid Semper, umreću šestog aprila”, pročitao je poruku sebi u bradu, pa onda naglas rekao, “Krid, kunem se, ako je ovo tvoje maslo, vratiću ti stostruko.”
Njegov prijatelj je bio šaljivdžija. Samo… Kako je ovo izveo?
Krid Semperova sahrana bila je sedmog aprila, dan nakon što ga je policija pronašla mrtvog u njegovom malom stanu. Taj kučkin sin je uvek nešto mutio, sa raznoraznim sumnjivim tipovima, ali je bio odan prijatelj. Uvek je bio tu kada je Moru trebala pomoć, pa je Mor prelazio preko njegovih poslova “na crno”. Nije kao da je njegova mediumska karijera bila išta legalnije.
Stajao je među okupljenima oko groba, dok ga je prožimala jeza. Poslednji put… poslednji put je pričao sa Krid Semperom kao duhom. Čoveče, nerealno.
“Gospodine Lokver, molim vas pođite sa mnom”, prišao mu je tip sa tananim brčićima u crnom kaputu. Imao je oštar pogled koji je Moru dodatno ulivao nervozu. “Policija Saut Rouda, odsek za kriminalistiku. Moje ime je Gari Seventi, radim kao inspektor za krvne i seksualne delikte. Ovo pored mene je Tal Homer, moj pomoćnik.”
Mor je odmerio mlađanog dečačića, nije imao više od osamnaest ili devetnaest. Meke, crne dlake su mu stidljivo provirivale sa uglova usana.
Stali su tik ispred velike kapije groblja. “Vi ste bili bliski sa žrtvom?”
“Jesam.”
“Da li se ponašao čudno poslednjih par dana? Da li vam je pričao o nečemu što bi moglo da ukaže na ovako tragični ishod?”
Da, pričao sam sa njegovom dušom iz budućnosti, ona me je upozorila na sve, pomislio je Mor, i stresao se. Dah mu je postao plići, a inspektor Seventi to primetio. Činilo mu se da ga seče onim prodornim očima kao sabljama.
“Dakle?”
“Ne… Nije bilo ničega. Da li je u pitanju… samoubistvo?”
“Imamo sumnje da je u pitanju ubistvo. Pronašli smo određene… elemente, koji ukazuju na to”, odgovorio je Seventi. “Ako saznate bilo šta, javite nam se.”
Prošlo je tačno nedelju dana od Kridove smrti kada je Mor ponovo primetio da visak visi pod neprirodnim uglom. Ovoga puta je preskočio čuđenje, i odmah ušao u konverzaciju sa… sa čime god da je pričalo sa druge strane života.
“Moje ime je Dina Samoulov, i umreću četrnaestog aprila”, rekao je duh, a Mor odmah ispalio pitanje:
“Gde i kako?”
“U ulici Lipa, iza zgrade broj osam”, napisao je duh. “Spreči to. Molim te.”
Stigao je prekasno. Video je ubicu, tek na čas, ali mu je pobegao. Pojurio je za njim, ali kada zašao iza ugla, nije mu bilo ni traga ni glasa.
Međutim, dobro je zapamtio lice: ćelavi, bledi čovek upalih očiju. Nosio je nešto u rukama, ali Mor nije razaznao šta.
Policajcima nije trebalo puno da dođu.
“Da… Vidim iste elemente kao kod Krida Sempera”, zaključio je Seventi, pa se okrenuo Moru. “I ti si se baš, kao, sada našao ovde? Sasvim slučajno?”
Ne, nego sam razgovarao sa duhom ove pokojnice, koja me je zamolila da sprečim ubistvo, odgovorio je u sebi, i ponovo shvatio koliko to glupo zvuči. To je morala ostati njegova tajna.
“Prolazio sam ovde sasvim slučajno, kunem se”, odgovorio je. Ni to nije bio ništa bolji odgovor.
“Posmatram te, gospodine Lokver. Zaista te posmatram.”
“Inspektore Seventi”, oglasio se mladi Tal Homer, “i ovde smo isto našli u džepu.”
U ruci je držao končić, na čijem kraju je bio – visak.
Moru se fizički slošilo. Nije ni zaključao ulazna vrata, a već je odleteo u toalet, gde je sasuo svu sadržinu svojih creva nazad kroz usta. Šta se, kog đavola, događalo ovde?
Sledeća žrtva bio je izvesni dekica po imenu Severin Slou. Visak, duh, ili štagod, mu je dao tačno vreme i mesto njegovog ubistva: u ponoć, u centralnom parku Saut Rouda.
Ovoga puta, Mor je rešio da se ne nađe na licu mesta, već da drži odstojanje, i prati ubicu. Rizikovao bi previše kada bi se ponovo našao kao očevidac. Da, devedesotogodišnji gospodin Slou u tom scenariju ne bi preživeo, ali to je bila žrtva koju je morao da podnese zarad hvatanja ubice.
Pozicionirao se iza jednog žbuna, sa dvogledom u rukama, uočivši dekicu kako hrani golubove. Šta ti, deda, uopšte radiš ovako kasno van kuće? pitao se.
Prišao mu je čovek sa kapuljačom, pod kojom je Mor prepoznao iste one široke, upale oči. Odakle mu je bio poznat?
Ubica je prekrstio noge i skinuo kapuljaču, otkrivši svoju ćelavu lobanju. Osmehivao se, i izgledao kao da uživa u ćaskanju sa dedom, koji je bio malčice zbunjen, ali je jednako entuzijastično odgovarao. Ubica je grickao neke semenke suncokreta, upečatljivo velike, te pljuvao ljuspice koje su ptice radosno dovršavale.
Iako je delovao ležerno, taj čudni, ali poznati čovek, se osvrtao sve vreme oko sebe. Kao da je tražio nekog. Kao da je tražio baš Mora Lokvera.
A onda je neprimetno gurnuo visak u starčev džep. To je to, rekao je Mor u sebi, sada imam sve što mi treba. Ubij ga, pa da te otkucam policiji.
Nije se desilo ništa. Ubica je otišao nakon razgovora, ostavljajući starca zbunjenog. Čim je ustao, Mor je pošao za njim, niz lavirint uličica u centru, sve dok ga nije izgubio. Ponovo.
Odlučio je da se vrati do starca i dobrano ga ispita o razgovoru sa ovim čudakom.
“Dobro veče, da li je slobodno?”
Starac nije odgovarao. Pogled mu se gubio u daljinu, a ukrućeno telo skliznulo je niz naslon klupice.
Mor je ustuknuo samo da bi leđima nabasao na namršteno lice. “Ponovo si ti na licu mesta. Bojim se da ću morati da te privedem”, rekao je Seventi, a Homer mu stavio lisice na ruke, smešeći se zadovoljno.
Tajna je morala da izađe van. Nije imao druge opcije: ili će ga proglasiti ludim ili glupim, ali morao je da ispriča šta mu se dešavalo. Rekao im je sve: čime se bavio, kako je obmanjivao ljude, i kako je visak počeo da živi svoj život, prenoseći reči duša koje tek treba biti upokojene.
Seventi je, naravno, mislio da je sve totalna izmišljotina, ali ga je Mor ubedio da ga poseti.
“Moramo biti tihi, ne želimo da uplašimo duhove”, šaputao je Mor dok je pokazivao dvojici detektiva da sednu. Seventi je hteo da izusti nešto, ali mu je Mor gestikulirao prstom preko nosa, na šta se matorac namrštio, ali je poslušao.
Sedeli su u tišini čitavih sat vremena, kada Seventi htede nešto da ponovo da kaže. Ali visak ga je predupredio.
Najzad, pomislio je Mor, i počeo da zapisuje slova, ovlaš analizirajući zaprepašćena lica dvojice detektiva.
“Dobar dan, Mor. Moje ime je Sejli Amber. Da li možeš da mi pomogneš?” glasila je poruka.
“Da”, potvrdio je Mor, ne skidajući pogled sa Seventija i Homera koji su ustali sa stolica.
“Ulica Palih boraca, broj 19, sutra u 20 č…”, čitao je Mor.
“Kakva je ovo šarada?” konačno se oglasio Seventi, hvatajući se instinktivno za revolver.
Visak je zastao u sred pomeranja i opustio se.
“Uplašili ste ga! Rekao sam vam da ćutite!” ljutio se Mor.
“Šta pokušavaš, Mor?”
“Videli ste i sami! Imamo dovoljno informacija da zaustavimo ubistvo!”
Umesto da bilo šta odgovori, Seventi je samo prezrivo frknuo i izašao iz sobe.
“Ovo je gubljenje vremena”, rekao je Seventi i pošao ka kući dotične Sejli Amber.
Žena je kosila travu u svom dvorištu, dok su deca nestašno trčkarala i bacala se u hrpe zelenila.
“Da li je dolazio neki čovek?” upitao je Seventi, pa opisao onog tipa što ga je Mor viđao. Žena je sve negirala.
Kada su hteli se raziđu, Homer je pokazao prstom na ženin nabudžen džep. “Šta vam je to unutra?”
“Oh, odakle ovo ovde?” zbunila se Sejli i izvadila predmet. U ruci je držala visak.
Ubica, naravno, nije došao po Sejli Amber. Samo je ostavio svoj prepoznatljivi trag koji je vrištao: Mor je to uradio.
Seventi i Homer su mu dozvolili da se brani sa slobode. I dalje je bio glavni osumnjičeni, ali ga je ipak spasio paranormalni visak, kao i onaj iz Sejlinog džepa, jer nije bilo fizički šanse da joj ga on poturi, obzirom da je sve vreme bio pod nadzorom dvojice inspektora.
Imao je zabranu bavljenja onog lažnog pričanja sa duhovima, pa je konačno našao vremena da se bavi pisanjem. Potrešen i neispavan, nije bio siguran koliko će mu nadoći kreativnih ideja, te je rešio da prebira po starim knjigama.
A onda su se kockice sklopile: gospodin Šern Malkič, poznatiji kao Visak, neimar po zanimanju, bio je bledi, ćelavi tip, upalih očiju, i da… bio je plod Morove mašte. Jedan od sporednih likova iz drugog romana. Jedan od onih koji su dovoljno upečatljivi da budu upamćeni, ali čija je svrha tek da poguraju radnju u pravom smeru. Gde je završio on na kraju? Izgleda da je izašao iz priče jednako nebitno kako je i ušao.
Šern Malkič. Čoveče. Sada je bio potpuno zbunjen. Šta je trebalo da uradi? Da ode kod Seventija i kaže: hej, znam ko je ubica čije žrtve mi se javljaju putem svojih duhova iz budućnosti – to je moj lik iz romana.
“Dobar dan”, pročitao je Mor. Visak mu se javio posle skoro dve nedelje. Kao da se povukao od kada su se policajci pojavili u stanu.
“Ko si ti?” upitao je Mor. Visak je pošao ka slovu J, i već mu se pregršt imena javilo u glavi. Potom je otišao na A, pa na S. Mor je uredno zapisao sva slova, ne razmišljajući o njima. Kada se visak vratio u normalan položaj, pročitao je.
“Ja sam Mor Lokver. Spasi me, umreću šestog maja.”
To je bio današnji datum.
Unezveren, Mor je žurio dugim hodnicima svoje stambene zgrade, pravac stepenica koje su vodile ka izlazu. Želeo je da bude bilo gde, samo ne kod kuće. Da li da ode kod Seventija i preda se? U zatvoru će makar biti živ.
A onda je spazio ljuspicu semenke suncokreta. Neobično veliku i bledu, poput one koju je jela stvarna verzija Šerna Malkiča.
Uzeo ju je, pa ugledao još jednu u hodniku, sprat ispod njegovog.
Još jedna, pa još jedna: najzad je došao do ulaznih vrata gde ga je naveo trag semenki, bila su direktno ispod njegovih. Išao je poput miša koji zna da će ga mišolovka prepoloviti, ali je miris sira bio neodoljiv. Znatiželja je bila Morov sir.
Pokucao je, jednom, dva puta, tri puta… pa onda proverio bravu. Bilo je otključano.
Otškrinuo je vrata i ugledao prazan stan. Beli zidovi bili su okupani sunčevom svetlošću, a hodnik je vodio pravo u ogromnu dnevnu sobu bez nameštaja. Umesto toga, video je samo jednu podnu prostirku i jastuk, kao da je ovde živeo beskućnik.
Podigao je glavu ka plafonu i ugledao alfabet.
“Vidim da si našao moje malo sklonište”, rekao je ćelavi čovek, koji se pojavio sa terase. Bio je izuzetno mršav i visok. Pričao je polako i duboko, baš kao Šern Malkič.
“Koristio si magnete?”
“Upravo”, rekao je i bacio parče metala koje se zalepilo za slovo S. Ne, zabilo se u njega, jer je u pitanju bio očigledno izuzetno jak magnet. Mor je već zamišljao kako se veliki visak u njegovom stanu pomera. Svako slovo na plafonu ovog stana je bilo na identičnom mestu gde i slova na podu sprat iznad. Pored alfabeta je bila izbušena i rupa koja je dopirala sve do parketa, dozvoljavajući ubici da čuje sve u Morovom stanu. Tako je i znao onomad da su mu policajci u gostima.
“Ja sam došao na red?” upitao je Mor.
“Bojim se da je tako. Pokušao sam da te sklonim tako što ću ti namestiti ubistva, ali si se nekim čudom izvukao”, rekao je Šern i izvukao mali visak iz džepa.
“Zašto?”
“Zar uopšte pitaš? Zbog načina na koji si me tretirao. Kako sam završio…”
“Ali kako si završio? Ne sećam se, zaista!” zavapio je Mor. Imao je posla sa psihički obolelom osobom, ali Šern nije bio to u njegovoj knjizi. Da li je poludeo na kraju? Nije mogao da dozove njegovu sudbinu u sećanje.
“Upravo to. Izbacio si me, kao da nisam ni postojao. Kakav je to način?”
Mor je razmišljao kako da odgovori na to. Na tren je bacio pogled na otvorena vrata toaleta, i spazio svoju knjigu na polici pored šolje. Nikada je nije video toliko raskupusani primerak.
“Popij ovo, pa da završimo sa tim”, rekao je Šern, ili kogod on bio. Verovatno je tim otrovom pobio i ostale, čije je duhove imitirao.
“A šta ako bih napisao nastavak? Ne! Šta ako bih napisao celu knjigu i posvetio je Šernu Malkiču?” Mor je pokušavao da odugovlači vreme.
“Hmm”, ćelavi čovek je bio zaintrigiran, “ali neće da ima tužan kraj? Šern će živeti srećno do kraja života?”
“Biće najsrećniji čovek na svetu.”
“Hmm… Može…”, Šern je otišao nazad do terase, pa se vratio, “ovde imaš penkalo i svesku. Izvoli.”
“Sad?”
“Da. Sad. Hoću svoj kraj. Hoću da izgradim najveću kuću… Palatu, zapravo. I da u njenom centru bude zlatni visak, u moju čast.”
“Dogovoreno, evo počinjem odmah”, rekao je Mor, uzeo penkalo i – zabio ga Šernu u oko.
Pa šmugnuo iz stana.
Đonovi cipela bili su vatra, a dah plići od gorskog potoka. Bio je nadomak policijske stanice, kada ga je mladi Homer spazio dok je pušio cigaretu. “Crni More, otkud ti?”
“Še… Šern… On me juri”, pokušavao je da objasni Mor.
“Ko te juri?” upitao je u neverici.
“Šern… Ma samo me sakrij negde.”
Homer ga je uhvatio pod ruku. “Hajdemo.”
Ušli su u zgradu nedaleko od policijske stanice. “Gde idemo?”
“Idemo na sigurno mesto. Niko te tamo neće naći.”
Ušli su u tamni stan koji je bio sušta suprotnost onom malopre gde se susreo sa ubicom.
Ono što ih je povezivalo, doduše, je ubica. Šern, sada sa povezom preko oka, čekao ga je sa druge strane. “Mislio si da ćeš da pobegneš od mene, More?”
“Šta se ovde, dođavola, događa?” upitao je Mor, okrenuvši se ka Homeru, koji je zatvorio vrata za sobom.
“Izvini, More. I ja sam navijao za Šerna u knjizi. Moraš da odgovaraš za to što si mu učinio. A i za penkalo.”
Sa tim, Homer je potegao svoj revolver. I stisao obarač.
Jedan pucanj, pa još jedan. Mor se oprostio od života, ali je ostao na nogama. Pogledao je u svoje telo, i video da nema tragove od metaka. Onda je pogledao u Šerna, pa u Homera: obojica su bili na zemlji.
Matori detektiv je stajao na vratima i gledao u Homera, dok mu se cev još uvek pušila. “Ispraznio sam mu revolver još danas. Glupan ga nije ni proverio.”
Homer je bio pogođen u butinu, a Šern u stopalo. Obojica su zapomagali.
Seventi je prišao Moru, i pružio mu komad papira, na njemu je bio čovek prepoznatljivih crta lica, ali sa kosom, i znatno mlađi. “Traže ga iz psihijatrijske bolnice već nekoliko godina. Nisi prvi pisac čijeg lika glumi”, objasnio je.
Kada je dokučio apsurd situacije, Mor je pokazao na Homera: “A on?”
“Samo korumpirani policajac koji ne zna šta će sa svojim životom. Ima ih puno takvih”, rekao je Seventi, pa stavio lisice – Moru. “Izvini, momak, ali tvoj slučaj obmane ipak zahteva da te propisno privedemo. Verovatno te čeka par meseci zatvora, ili par stotina sati društveno-korisnog rada.”
Još nekoliko policajaca i četiri bolničara ušlo je u prostoriju, usredsredivši se na upucane ljude.
Seventi je lično odveo Mora u pritvor.
A Mor? Mor se smejao.
Imao je sjajnu ideju za knjigu. Nazvaže je Tajna zlatnog viska.
Ova priča je napisana u sklopu jednog od mnogih takmičenja organizovanih u Diskord grupi Pisci Srbija.