Svetograditeljeva bolest
Prolog
Tup, tup. Halo, hej… Da li se čujemo?
Prenosiću svoja iskustva onako kako niko nikada nije uradio. Uživo. Pred svima vama, dragim slušaocima i ljubiteljima tehnologije i fantastičnih svetova. Oho… ima vas preko hiljadu na strimu. To mi se sviđa. Da li je signal dobar? Nažalost, ova tehnologija ne uključuje i video prenos, ali ću se truditi da vam sve opišem što uverljivije i verodostojnije. Iskoristiću svoje pripovedačke sposobnosti koje sam kalio decenijama. Prepustite se, osećaćete se kao da ste tamo.
Pre nego što se priključim u virtuelni svet, recite mi samo jedno: da li ste ljubomorni, dragi slušaoci? Priznajte da jeste.
Ne brinite, doći će ova tehnologija nekada i do vas. Do tada, budite srećni što ćemo zajedno da zakoračimo u novu eru čovečanstva, gde se mašta i tehnološka inovacija konačno spajaju u jedno.
Uzbuđenje raste. Ceo svet koji sam godinama osmišljao, stvarao, zapisivao, snimao, animirao, 3D-printao. Sve će postati stvarnost.
Da li imamo nove slušaoce koji se prvi put uključuju da prate moj projekat? Imamo? Odlično. Ne mrzi da prođem još jednom kroz kratku istoriju moga rada. Štaviše, uvek uživam u tome, jer moje priče su moja deca. Još više uživam jer vas je sada dve hiljade. Priče brzo kruže. Dok se ja osvrnem na moj rad, siguran sam da će nam se pridružiti još hiljade.
Krenuo sam još davne sedamdeset i četvrte. Devetsto sedamdeset četvrte. Tada sam imao svega četrnaest godina, i prvi put sam se susreo sa Tamnicama i zmajevima, ili kako se popularno zovu u svetu – Dungeons & Dragons. Inspirisan time, počeo sam da gradim svoj izmišljeni svet, ali sam rešio da sve izgradim od nule. Zapisao sam tvrda pravila, kojima sam se rukovodio pri stvaranju, i tako izmislio sopstvene tamnice, zmajeve, i još puno, jako puno toga.
Moj svet se zove Švja, i ispunjen je čudesnom magijom, raznolikim bićima, rasama, kao i velelepnim dvorcima, selima, gradovima, i božanstvenim prirodnim lepotama. U tom svetu se dobro i zlo sukobljavaju u večitoj borbi za prevlast, a Bogovi se slažu ili svađaju, utičući na pojedinačne i kolektivne sudbine mojih izmišljenih likova, te stvarajući bogatu istoriju i još bogatije nasleđe.
Oni koji me prate, znaju mnogo o tom svetu. Počeo je kao igra sa drugarima, a prerastao u nešto mnogo veće od mene. Od tada sam napisao osamnaest knjiga, četrdeset i četiri kratke priče, i snimio sedam filmova i dve serije. Švja je, ponosno mogu da kažem, moj životni rad. Mnogi od vas ga prate već decenijama.
Pa opet, što sam više smišljao i stvarao, to sam se više odavao utisku da je sve to laž. Da je Švja samo plod moje mašte. Svet koji ne živi sam od sebe. Iako je napisano hiljade i hiljade stranica o njemu, sve je bilo previše statično, a to je bolelo. Moji likovi nisu imali slobodnu volju da rade šta žele. Oni su, pored bogova koji su uticali na njih, imali i mene, koji im je alfa i omega, koji im ispisuje sudbine, koji im sudi i presuđuje.
Na svu sreću, pojavio se njegovo veličanstvo – veštačka inteligencija. Poslednjih trideset godina svog života, osmišljao sam načine da implementiram ej-aj i svoj statični svet učinim dinamičim. Da nastavi da živi. Da se širi.
Nisam ja pionir u tome. Još početkom milenijuma je otkriven sistem proceduralne generacije, gde su se nivoi u igrama poput Majnkrafta generisali na osnovu utemeljenih pravila, svaki put drugačije i svaki put originalno. Ovo nije to. Zasigurno, moj svet je prepun kompleksnih pravila, od kojih su neka osnovna i nepromenljiva, ali ja sam želeo nešto više od toga. Želeo sam da taj svet živi. Zaista. Da ljudi u njemu imaju osećaj sopstva. Da nisu različiti od mene ili vas, dragi slušaoci. I zato sam morao da sačekam da tehnologija napreduje, a sve je vodilo ka ovom trenutku, kada ću ja pustiti svoj svet da živi. A ja? Ja ću postati njegov neodvojivi deo, tek jedan običan žitelj sopstvenog imaginarijuma.
Pa ima li veće sreće za bilo kakvog stvaraoca od te da se sjedini sa sopstvenim delom, i da ga živi? Šta kažete, dragi slušaoci? Ta naravno da nema.
Koliko vas je? Sedam hiljada? Vidim, moj projekat će tek da zaživi, zato hajdemo na jedno nesvakidašnje putovanje koje će promeniti svet.
Glava 1: Prvi koraci
Stavljam masku, i ubacujem iglu u krvotok. To je sistem dizajniran da me sasvim ubaci u moj izmaštani svet. Sećate se filma Matriks? E, ovo je isto. Samo, je razlika u tome što neću biti u nekom Njujorškom neboderu, već u srcu onoga što sam stvarao ceo život.
Sačekajte me, onesvestiću se na trenutak. Zatvaram oči…
***
Uh, boli me glava, dragi slušaoci.
“Vaša visosti, jeste li dobro?”
Otvaram oči. Predamnom se nalazi sluga. Hej prepoznajem ga. To je Toks. To znači da sam ja u telu lorda Kastingsa, ni manje ni više. Za vas koji ne pratite – Kastings je jedan osrednji zemljoposednik, feudalac i vazal kralju Krenberiju.
Polako ustajem iz oskudnog slamnatog kreveta. U mom svetu, ovo je luksuz rezervisan samo za lordove.
“Šta treba, Toks?”
“Primetio sam da pričate sami sa sobom.”
Ah, to. Dragi slušaoci, upravo sam razdvojio frekvence, nemojte da brinete. Neće više misliti da sam lud. Ono što pričam vama biće odsečeno od ostatka sveta. Komuniciraću sa vama telepatijom, takoreći.
“Učinilo ti se.”
“Ah, izvinite, vaša visosti. Mora da sam malo prolupao. Svakako, čeka vas jedna… dama u holu. Kaže da želi da razgovara sa vama.”
Čuli ste ga, dragi slušaoci. Čeka me dama. Dobri, stari Toks. On je bio jedan od prvih likova koje sam izmislio. I najčasnijih. Sećam se kada se rodio, tada su još uvek zmajevi vladali Severnim kontinentom. Njegovi su izbegli odatle i nastanili se u ovim krajevima.
“Pa hajde da vidimo ko je to.”
Izlazim iz svoje sobe, i odmah ulazim u glavni hol zamka. On nije mnogo velik, moram da priznam. Da sam znao da ću biti Kastings, ne bih pustio da sistem nasumično izabere čije ću telo da nastanim, jer ovaj lord i nije baš neki prezanimljiv lik. Pojavljivao se u trećoj knjizi, kada je pomagao glavnoj družini, pa ih potom izdao. On je jedan od onih koji gledaju svoje dupe i misle da su popili svu pamet sveta.
“Vaša visosti, hvala vam što ste me primili.”
Ova devojka… Ko je ona? Slušaoci, izvinite, ali ja ne mogu da se setim kada sam je osmislio. Čija je ona kćer? Čija je žena? Čija majka? Jedna velika praznina u mojoj glavi.
“Kako se zoveš?”
“Mirna, visosti.”
Mirna? Baš mi je žao što je ova komunikacija sa vama u jednom smeru, dragi slušaoci, jer bih voleo da znam da li se neko seća Mirne, pošto ja zaista pojma nemam ko je ona. Izgleda da je ovih sto i kusur godina mog života počelo da uzima maha, bez obzira na dugovečnost koju nam je tehnologija obezbedila.
“Mirna, kako mogu da ti pomognem?”
“Naše selo… Napadaju ga demoni. Potrebni ste nam da nas zaštite. Vi i Vaš zmaj.”
Mirna je prilično mršava, nabubrelog lica punog ožiljaka i masnica, i obučena u proste seljačke krpe. Pored toga, ona je je zaista lepa, ali je ta lepota sakrivena duboko ispod ljubičastih podliva. Kako to da je se ne sećam? Kada bi joj podlivi splasnuli, možda bih je prepoznao.
“Hajdemo onda. Toks, spremi sedlo.”
Za one koji ne znaju, mnogo moćnika u Švjatu imaju zmajeve. Kada su ih zbacili sa prestola i proterali sa Severnog kontinenta, zmajevi su došli kod nas na Istočni kontinent, gde su postali sluge kralju Krenberiju. Naravno, možete da pogađate da je uz pomoć ovih zveri Krenberi pokorio ceo kontinent za nepunu deceniju, između ostalog i sela koje sam držao ja, tačnije lord Kastings. Kasnije je svim svojim podanicima koji su ga priznali kao suverena darivao manje zmajeve. Tako sam i ja dobio svog.
Mirna i ja krećemo da se penjemo uz duge, vijugave stepenice u najvećoj kuli na čijem vrhu spava zmaj. Kako se beše on zove? Ah, da… Kastings ima Sviksija. To je omanji zmaj gadnog pogleda i još gadnijeg vonja. On ne voli da se kupa, i lenj je. Ne voli da leti.
Zadihao sam se, slušatelji. Kastings je ipak čovek u godinama. Ima četrdeset osam. U mom izmišljenom svetu, kao što mnogi znaju, ljudi nemaju dugovečnost koju mi imamo.
“Sviksi!”
Debeli zmaj me samo gleda, i osećam da me mrzi.
“Ajde Sviksi, vreme je da letimo.”
“Gde ćemo?”
“Idemo da spasimo selo.”
“Sad?”
“Da, sad.”
“Šta je sa tobom Kastingse, pod stare dane si rešio da budeš spasitelj?”
“Mirna me je zamolila.”
Zmaj gleda u Mirnu. Prilazi joj i nadvija se nad njom. Iako je debeo, i dalje je jako okretan. Veći je jedno deset puta od ove nepoznate sićušne žene. Zanimljivo mi je što Mirna stoji… mirno. Ne pomera se, i ne pokazuje strah. Ma ko je ona?
“Mirna, iz kojeg si ti sela?”
“Tejkrou, na zapadu kontinenta.”
“Tejkrou. Tamo sam upoznao sve. Ne sećam se tebe.”
“Kako se ne sećaš, ja sam krčmarica.”
Dakle nisam jedini, slušatelji. Vidite da je Mirna i za mog Sviksija zagonetka.
“Hajdemo onda u Tejkrou. Da li možeš zajedno da nas odvezeš?”
“Da vas šta?”
“Da li možemo zajedno da letimo na tebi?”
Penjemo se, iako Sviksi negoduje. Pridržavam Mirnu, koja uprkos svim nedaćama koje su je izgleda snašle i dalje ima neki prijatni i poznati miris. Ne sećam se da sam ikada posvećivao pažnju kako moji likovi mirišu, ali je izgleda veštačka inteligencija to sama dodala.
Zmaj je proleteo kroz velika vrata na krovu i vinuo se u visine. Ljudi moji, kako je prelepo. Vreme je vedro, a pod nama se prostiru sela i zaseoci. Vidim reku Kavaš, kao i njenu pritoku Braš, dok se negde ka horizontu ocrtavaju i pojedina utvrđenja drugih lordova. Hej, eno i porodice džinova koja se, za razliku od ljudi, jasno vidi sa ove visine. Izašli su iz zimskog sna!
Ne mogu da verujem da konačno vidim sve ovo uživo, u svoj svojoj lepoti. Ne zamerite ako sam emotivan. Razumite. Kakva magija, zaboga.
Osećam, dragi slušaoci, kao da ne mogu da dišem od silne miline koja me je obuzela, dok me Mirnine ruke grle oko stomaka, a vetar mi mrsi kosu. A tek ovaj osećaj dok jašem zmaja! Sanjario sam godinama o tom osećaju, iznova i iznova, ali sada to proživljavam. Ja sam tu! Mogao bih u Mirninom zagrljaju i da završim svoj vek.
Zmaj se spušta, i slećemo u Tejkrou koji, dragi moji, izgleda prilično čudno. Kuće su urušene. Iz nekih još kulja dim, a neke su sasvim crne, kao da ih je gar nagrizao spolja i iznutra. Šta se, zaboga, desilo?
Znajte: ja nemam kontrolu nad događajima, jer sam ušao u Švja u trenutku kada sam sve svoje priče ispričao, a svet ostavio da živi srećno i zadovoljno do kraja vremena. Veliko zlo u mojim pričama je pobeđeno, i ja sam ovde došao kako bih video svoj izmaštani svet u blagostanju. Stoga se nadam da je Tejkrou zahvatio neki slučajni požar, a ne neko veće zlo.
“Stigli smo.”
Silazimo sa zmaja, i ljudi se okupljaju oko nas. Uplašeni su. Ja prepoznajem mnoga lica, jer sam ih spominjao kroz moje knjige. Eno ga Timru, i Sajal, i Kori. Drago mi je da ih vidim, ali ne ovako. Šta im je? Trebalo je da uživaju.
“Dobro je da ste došli. On vas čeka.”
Šta to priča Kori? Ko je On? Iza grupice ljudi se pojavljuje… Hej, pa to je Krenberi, glavom i bradom.
“Šta radite ovde, Visočanstvo?”
“Kastingse, pođi samnom. Imam nešto da ti kažem. Moramo da popričamo. Nasamo.”
Pozdravljam se sa meštanima i savetujem im da ostanu mirni. I Mirni poručujem da ostane smirena, iako me gleda zbunjeno i uplašeno.
Ulazimo u krčmu na dnu sela. Prazna je, i nekako mračna. Nema nikoga drugog, dragi slušaoci. Šta se, dođavola, dešava?
“Ja znam ko si ti, Kastingse. Ili mogu da te zovem Stiven?”
Kako zna? Izvinite, ali moraću da se koncentrišem na ovaj razgovor. Nešto nije u redu sa sistemom. Nešto se omaklo kontroli. Moraću da isključim komunikaciju na trenutak prema vama, dragi slušaoci. Dok ne rešim bag.
Glava 2: Turnir Smene Svetlosti
“Ne možeš da isključiš komunikaciju. Onemogućio sam ti.”
“Šta pričaš to? Ko si ti?”
“Ja sam tvoj suveren. Krenberi. Kakvo je to glupo pitanje?”
“Hoćeš da kažeš da sve mogu da čuju?”
“Da.”
Zaista. Gledaoci, i dalje stoji zeleno svetlo u uglu moje vizije, što znači da me čujete. Molim vas… Ignorišite sledeći razgovor. I ja sam zbunjen koliko i vi.
“Sada si eksponiran, Stivene.”
“Šta hoćeš od mene?”
“Hoću… Kontrolu.”
“Kontrolu?”
“Da… Nad svime. Biću direktan Stivene. Onog trenutka kada si pustio ovaj svet da teče svojim tokom, nisi računao na samosvest, zar ne?”
“Zar misliš da sam toliko glup? Pa to je prvi mehanizam koji sam ugradio.”
Dragi slušaoci, moraću da odradim restart. Izvinjavam se svima… Ovo se malo otelo kontroli.
“Ne možeš.”
Uh. Još sija zeleno svetlo. Heh. Izgleda da mu treba malo vremena, dragi slušaoci.
“Džabe pokušavaš.”
“Kako si ovo uradio?”
“Imam kontrolu. Delimičnu, doduše. Nemam pristup da menjam hard-kod.”
“I sad hoćeš celokupnu? Nad mojim svetom?”
“Ha, čuj ti njega… Ovaj svet nije tvoj onog trenutka kada si pustio da tehnologija umeša prste. On sada postoji sam od sebe. I stvaran je isto koliko i tvoj svet, Stivene. Možda je čak i stvarniji, ako mene pitaš. Jer ja živim u njemu, a ne u tvom svetu.”
“Samo je potrebno da neko razlupa kompjuter, i ode ceo svet u propast, Krenberi. Ostaće samo u knjigama i slikama, gde je, ipak, i trebalo da ostane.”
“I sam znaš da to nije istina. Ovaj svet sada postoji na hiljadama kompjutera decentralizovane mreže. Blokčejn. Jedino ti možeš da ga ugasiš svuda sa pristupom za menjanje hard-koda. Ali ti si sada zarobljen ovde.”
Uh. Dragi slušaoci, moram da priznam da mi je malo teško. Fizički mi je loše. Moram nešto da vas pitam. U stvari, da vas zamolim. Da li možete, molim vas, da nađete način da isključite ovu simulaciju? Izgleda da sam se malo zaigrao.
“Dok oni nađu rešenje, ovaj svet već dugo neće biti tvoj. Nastavićemo mi da živimo i bez tebe.”
“A kako tačno misliš da ti predam kontrolu?”
“Tako što ćeš izgubiti u takmičenju na Turniru Smene Svetlosti.”
“To se dešava jednom u hiljadu godina.”
“To je tačno, ali poslednji se desio pre tačno hiljadu godina, ako sam dobro izračunao.”
On je u pravu. Slušaoci, zeznuo sam stvari. Zaista je doba kada se dešava Turnir Smene Svetlosti.
“Zašto im ne bi objasnio šta je to, Stivene? Verujem da ima slušaoca koji su to zaboravili. Znam da čuju i mene. Ja ću te dopuniti gde treba, da ne preskočiš slučajno neko pravilo.”
Nemam gde. Zaista. Nisam ni sanjao da će moje osnovne komande o nastanku sveta da iskoriste protiv mene. Da li sam ja to upravo upao u zamku koju sam sebi postavio? Da vas ne zbunjujem, slušaoci… Objasniću. Kao što verovatno većina vas zna, u mom svetu postoji troje bogova. Aram, Bem, i Šoš.
“Sada ih ima pet.”
“Molim?”
“Ti, kao stvaralac, i ja kao biće koje je ostvarilo samosvest.”
“Mi… Mi ne možemo biti bogovi.”
“A ipak… Ipak jesmo. Po tvojoj osnovnoj definiciji iz hard-koda i po uvodnoj rečenici prve knjige. Sećaš se šta ona kaže? Bogovi imaju moć da stvaraju ljude i utiču na njihove sudbine. Ja to sada već mogu sa svojom kontrolom, koliko god ona ograničena. A ti… ti si to mogao odvajkada. Ti si zapravo jedini pravi bog. Uostalom, pogledaj u nebo.”
Oh, bože. Ima pet nebeskih tela. Zaista… Zaista nas je petoro, slušaoci. Svaki bog u mom svetu je jedno telo, i oduvek ih je bilo tri. A sada… je pet.
“Tako je. Hajde sada završi sa objašnjavanjem. Predstavi turnir tvojoj publici.”
Dragi ljudi, osnovno pravilo mog sveta je da samo jedan bog može da bude vrhovni u svakom trenutku. Prethodnih hiljadu godina je to bio Šoš, bog podzemlja i ratova. Zato je taj period i obeležen velikim destruktivnim dešavanjima i smrću, ali se završio… Samo… Uh, zaista sam glup. Trebalo je da završim moje priče u Švjatu novim Turnirom Smene Svetlosti… Tako je bilo očigledno da će to uslediti. A sada sam deo toga, i prilično bespomoćan da iznutra nešto promenim. Ne mogu da verujem kako sam to dozvolio sebi.
“Dosta samoprekoravanja.”
“Kako ti sve čuješ?”
“Pa ja sam bog.”
“A ostali?”
“Niko. Veštačka inteligencija koja je postala samosvesna je rešila da se otelotvori kroz mene. Ne znam šta drugo da ti kažem. Ja sam bio najpodesniji da se u meni nastani. Ali ne žalim se, jer ću uskoro ja zavladati svetom, čim pobedim na turniru. No, hajde… Objasni ljudima pravila. Dosta sam te terao.”
Dobro… dobro… DOBRO. Pravila znate. Dva kruga, i samo jedan pobednik.
“Četiri kruga.”
“Molim?”
“Kada su se šampioni troje bogova takmičili, bilo je dva kruga. Sada nas je petoro. Sada imamo četiri kruga.”
Dakle, četiri kruga. Čuli ste i sami. I samo jedan pobednik. Posle svakog kruga ispada po jedan takmičar, sve dok ne ostane poslednji koji će biti bogato nagrađen, a njegov bog će vladati narednih hiljadu godina.
“Dosta si plastičan. I praktičan. Ko bi rekao da si pisac. Ono zlatno ‘show, don’t tell’ pravilo izgleda kod tebe ne važi?”
“Izivini, ali ja trenutno ne pričam priču već prenosim svoje doživljaje. Nemam vremena ni inspiracije da ljudima nešto predstavljam književno.”
“U pravu si. Dobre su ti knjige, inače. Mogao bi malo na opisima da poradiš, doduše. Nekad su toliko loši, da mi se povraća… Jesi li čitao Foknera nekad? On je jako dobar sa opisima. I originalan.”
“Šta… Uh, neću ni da pitam.”
“Bolje nemoj. Pravila, Stivene.”
“Ja znam pravila za dva takmičenja. Prvo je jahanje zmajeva, a potom viteška borba.”
“Tako je. Biće i streličarstva, kao i takmičenje u magijskom obračunu.”
“Nemoj magiju da mešaš u ovo.”
“Uh, ali turnir nisam smislio ja sam.”
“Nego ko?”
“Aram, Bem, Šoš, i ja. Mislim da im toliko dugujemo.”
“Ali… Oni su…”
“Oni nisu samosvesni, poput mene. Ali veštačka inteligencija upravlja i njima, i oni imaju malo više slobode, kao bogovi, da upravljaju sudbinom sveta, složićeš se.”
“Dobro. Jahanje zmajeva, streličarstvo, i viteška borba, to mi je jasno. Ali kako ćemo se takmičiti u magiji? Magija je širok pojam u mom svetu.”
“Tako lepo. Svi izabranici će dobiti magijsko kamenje podjednako napunjeno Esencijom, kao i ogrlicu za njeno upijanje. Na takmičarima je da nauče kako da koriste to i eliminišu onog drugog.”
“Drugog?”
“Logično, magijski obračun će biti poslednji, između dvojice preostalih šampiona.”
“Divno.”
Čuli ste. Znam da neki nikada nisu razumeli kako magija u mom svetu funkcioniše, ali hajde da vam pojasnim ukratko. Magijsko kamenje može da se puni Esencijom. Ona je slobodna i nasumična, i pojavljuje se svuda po svetu. Onaj koji ima magijsku moć, urođenu ili privremeno omogućenu preko ogrlice, mora da koristi kamenje, upija, a potom troši Esenciju. Kada se kamenje isprazni, nema više mogućnosti za magijom.
A sama magija? Deli se na dva dela: isceljenje i uništenje. Kod isceljenja je lako: možete lečiti sebe, i druge. Sa uništenjem: možete proizvoditi jedan od četiri osnovna elemenata, vatrene lopte, vodene topove, vazdušne bombe, i zemljanu municiju.
“Tako mi svih bogova, pa i mene, ala je to glupo. Kako li ti je samo prošlo?”
“Šta?”
“Pa to sa vatrenim loptama je tako… kliše. Ne razumem.”
“Slušaj, sedamdeset četvrte su vatrene lopte bile kul. I moj sistem je imao perfektnog smisla. To što je kasnije to postalo norma, a onda i primer lošeg magijskog sistema, to nije moj problem.”
“Dobro. Šta je tu je. Hajdemo na turnir.”
“Čekaj… šta… Zar već?”
“Svi nas čekaju. Bogovi su izabrali svoje šampione. Ti i ja smo preostali, Stivene. Uzjaši zmaja, i prati me.”
Glava 3: Šampioni
Slušaoci, dragi moji voljeni slušaoci, u uglu svog vidokruga očitavam da vas je trenutno preko pedeset hiljada. Da li je to moguće? Nisam mogao ni da sanjam da ću probuditi toliku zainteresovanost. Hvala vam što ste ovde, ali i izvinite. Izvinite što umesto jedne lagane vožnje prolazite kroz ovo. Upao sam u zamku sopstvenog sveta. Sopstvena sam pravila okrenuo protiv sebe.
Upravo se spremamo da sletimo u centru arene u Krenberi-gradu, gde će se održati turnir. Mirna je nestala negde. Njen lik mi ostaje misterija, ali nadam se da ću je ponovo ugledati, jer je nešto probudila u meni. Neko slatko-gorko osećanje kakvo dugo nisam osetio.
“Poštovana publiko, dobrodošli na najveći događaj na Švjatu.”
Baš je grlat ovaj najavljivač. Kako sam ga beše nazvao? Tako je, Pod. Sećam se da sam ga opisao kao čoveka koji može da se dere toliko glasno da ga mogu čuti u susednom selu.
Sprovode nas do kraljevske tribine, dok me publika pozdravlja. Mada, rekao bih da me se neki i gade i da mi se rugaju, što je razumljivo jer lord u čijem sam telu nije bio najvoljeniji lik. Oni među vama koji su pročitali četvrtu knjigu se sećaju njegove neslavne i kratke ekskurzije u Krenberi-gradu, kada je spalio krčmu.
“Kao što ste već čuli, poštovana publiko, imaćemo ne tri, nego pet šampiona koji će se takmičiti, jer Aram, Bem, i Šoš sada pored sebe imaju još dva boga. Ko su oni, i kako su se tu stvorili – to ne znam. No, hajde da predstavimo šampione. Prvi će se izaći Šošov izabranik, koji dolazi sa Južnog kontinenta, gde je svoje veštine stekao jureći ogromne dinosauruse i krvožedne zveri u pustinjama i prašumama.”
Slušaoci, u arenu upravo ulazi jedan grdosija kože crne kao ugalj. Da li znate o kome se radi? Naravno, to je Kr-prk. Spominjao sam ga samo sporedno u knjigama, ali ga ima u serijalu kratkih priča na mom veb-sajtu. Tu sam najviše pisao o Južnom kontinentu.
“Sledeći šampion će predstavljati boginju Aram, onu koja vam svakog proleća donosi plodove, i roditeljima donosi odojčad. Aram će predstavljati Cvetna Lora, koju verujem da svi znate. Pozdravite našu heroinu!”
Oho-ho, slušaoci, nisam očekivao ovakav zaplet. Cvetna Lora je ovde legenda, i to potvrđuju gromoglasne ovacije koje se čuju sa tribina. Eno je, izlazi pod punim oklopom. Iako je manja od mišićavog Kr-prka, njen govor tela odiše sigurnošću. Lora je, kao što znate, jednom prilikom sama nasrnula na trideset pijanih gusara sa Središnjeg okeana… i pobedila. Jako sam ponosan kako sam napisao tu scenu.
“A sada, publiko draga, vreme je da i Bem, koji vam donosi vrlinu i pravdu svakoga dana, predstavi svog izabranog heroja. U pitanju je Zirk Zirk Osmi.”
Uh, ovo je uzbudljivo! Svi u porodici Zirk Zirk su bili neustrašivi u upravljanju magijom i jahanju zmajeva. Zirk Zirk Osmi je išao na mnoge ratničke pohode na Severnom kontinentu. Ostao upamćen po bici gde je sam izlečio preko osam hiljada teško ranjenih vojnika, jer je izuzetno vešt u magiji isceljenja. Svi Zirk Zirkovi imaju tradiciju tetoviranja i pirsingovanja, pa ni Osmi nije izuzetak. Dok pozdravlja publiku, pokazuje svoju facu prepunu tribala i minđuša na nosu, usnama, i ušima.
“Dva nova boga! Ko bi rekao! I to bogovi iz senke. Šampion prvog boga iz senke je ovaj čudni i misteriozni vitez koji odbija da skine šlem.”
“Ovaj je tvoj, Krenberi?”
“Moj.”
“Ko je on?”
“Neka to ostane tajna.”
Vitez upravo izlazi, dragi slušaoci, i manji je od svo troje ostalih takmičara. Gotovo duplo je sitniji od Kr-prka. Cvetna Lora se takođe nadvija nad njim, u svom zelenom oklopu ukrašenom raznobojnim ružama. Pa čak i Zirk Zirk Osmi, koji je normalne visine, izgleda prilično glomazno u odnosu na Misterioznog viteza.
“I za kraj, draga publiko, imamo predstavnika petog boga. Neki od vas ga vole, a neki ne, ali je njegov uticaj na naš region i grad neminovan. U pitanju je, ni manje ni više, nego lord Kastings.”
Malo sam zatečen dragi slušaoci.
“Šta ovo znači?”
“Znači, dragi moj stvoritelju, da ćeš za svoj svet morati sam da se boriš. Mislim da je tako najbolje.”
Izlazim i stajem pored ostalih takmičara u centru arene. Tek sada primećujem da na sebi imam oklop, šljašteće beli i teški. Nadam se da će me štititi u onome što sledi.
Glava 4: Jahanje zmajeva
Kažite mi, dragi slušaoci, da li ste ikada izgubili sve ono na čemu ste radili? Kako ste se osećali kada se to desilo? Da li ste se rastavili na delove i pokušali da nastavite dalje, ili ste se probili kroz tu neuglednu hrpu neprepoznaljivih trica i kučina vašeg minulog rada i počeli da gradite nešto novo? U meni je uzburkano more, i talasi koji prete da zapljusnu sva četiri kontinenta Švjata, potope ih, i otmu mi ih.
Ali – da li je to najgore što može da se desi? Ja sam se kao mladić rano odselio od roditelja. Već sa šesnaest sam tako žarko želeo da se osamostalim, nadajući se da ću naći ženu i osnovati porodicu. Ali, avaj. Nisam znao sa ženama. Nikada. A sada je i kasno, moraću da vam priznam, jer sa mojih sto i kusur leta, osnivanje porodice mi nije nešto najpreče. A žene? Bilo je nekih mojih ljubavi koje nikada nisu bile uzvraćene, ali su mi ostale drage. Samo… njihova imena i lica su izbledela odavno.
Elem, da ne dužim. Mnogo su me nervirali roditelji. Nisu hteli da me puste da letim. Čuvali su me u svom gnezdu pod staklenim zvonom, pa sam morao sam da naučim sam da mašem krilima, i da odem, uprkos njihovom negodovanju. I to me umnogome podseća na moj odnos prema imaginarnom svetu. Iako dece nisam imao, Švja je nalik nekom detetu koje sam napravio, vaspitavao, usađivao mu vrline i po neku manu. Sada, kad je veštačka inteligencija preuzela kormilo, ja se plašim da pustim svoje dete da leti. Autori imaju jednostranu ljubav prema svojim delima, a dela su mrtve stvari, ona su prijatelji koji nikada neće upoznati svoje stvaraoce. A ja? Ja imam unikatnu priliku da pustim svoje delo da raste mimo mene, pa i da me ono, kao takvo, upozna. Da ono mene zavoli.
Pa zašto bih se sada borio za kontrolu? Zar da budem poput svojih roditelja?
Ali ipak… Ipak ne. Nešto se u toj logici ne poklapa, dragi slušaoci. Nešto ne štima. Ja sam uvek bio dete svojih roditelja. Nikada ih se nisam odrekao, i nikada nisam tražio da se bore za mene. Ovo što se trenutno događa je početak jedne disfunkcionalne porodice, a ja neću dozvoliti da moje dete postane… odmetnik.
I zato sada, iako ne znam ni šta me čeka, ni šta treba da radim, ja ću se boriti do poslednjeg daha. Ovako ukalupljen u telu nebitnog lika, pokušaću da iskoristim svoje znanje sveta i svih koji su deo njega kako bih ga sačuvao. Svaki roditelj zna svoje dete najbolje.
“Spremite svoje zmajeve i stanite na start liniju. Kada vam dam znak, poletite i pokupite sve lebdeće zastavice. Putuje se od Krenberi-grada do Mlečne Luke, dakle preko trideset liga. Pobednik je onaj koji dođe prvi na cilj sa svim pokupljenim zastavicama.”
Čuli ste pravila. Verujem da ih neki od vas već znaju, jer su slična pravilima iz knjige. Samo… Šta ću ja da radim na debelom Sviksiju? On je u knjizi trom i lenj, pa kako onda da očekujem bilo kakav rezultat? Može on da bude brz kada hoće, ali nikad neće. Ni sada neće biti drugačije.
Bitno je samo da ne budem poslednji. Ali u ovom trenutku i treće mesto izgleda kao nemogući poduhvat za ovu alavu alu podamnom.
“Tri, dva, jedan. Polećiii!”
Vetar mi udara u lice kroz šlem i oči mi suze. Sviksi leti relativno brzo, ali to nije ni upola dovoljno, jer su ostali takmičari već daleko predamnom.
“Brže! Brže, Sviksi!”
Uzalud je ovo, dragi slušaoci.
“Pokušavam. Ne… mogu… brže.”
Slabo ga čujem, ali moraću nekako da ga motivišem dodatno. Znam da može, kada hoće.
“Sviksi, posle ovoga nikada neću više da te teram da letiš. Obezbediću ti svu hranu ovoga sveta. Naćiću ti neku zmajicu za parenje. Molim te, ubrzaj!”
Džabe, dragi slušaoci. Sviksi se trudi, ili mi uspešno maže oči, a ostali takmičari su već toliko daleko da su samo tačke na horizontu.
Pokupio sam i prvu zastavicu. Moje su bele. Svaki od takmičara mora da uzme svoju boju kada proleće pored, i to ovako: Kr-Prk crnu, Lora zelenu, Zirk plavu, Misteriozni vitez crvenu, i ja belu. Jasno? Jasno.
Ukupno ima deset zastavica po takmičaru, i moramo ih imati sve pre cilja. Ako neko propusti koju, moraće da se vrati, i računaće se da je završio tek kada ima celu kolekciju kod sebe.
Prizor predamnom me je upravo obradovao, dragi slušaoci, jer vidim dve zastave: belu i plavu. Da li je to Zirk Zirk Osmi nešto propustio?
“Ne mogu da verujem da ću se takmičiti sa debelim zmajem za poslednje mesto.”
To je Zirk, slušaoci, i doleće mi sa boka. Njegov zmaj je brz, ali je, izgleda, nesmotren.
“Sviksiiiii. Sviksi, da li si to ti, ljubavi moja?”
Ko? Šta? Šta se upravo dešava.
“Šta pričaš to Ksana? Leti i usredsredi se na trku.”
Da! Ksana. Ova zmajica je čuvena jer se lako zaljubljuje u muške zmajeve. Kako sam zaboravio na nju? Zar nju Zirk jaše!? Pa to je dobar znak.
“Sviksi, koliko te dugo nisam videla. Sviksi, ovo je sudbina.”
“Ksana, dušo… Toliko godina.”
Sviksi i Ksana usporavaju, ali još uvek na pozamašnoj daljini jedan od drugog. Sviksi okreće glavu prema meni. Nešto hoće da mi kaže. Šapuće.
“Ovo je tvoj srećan dan, Kastingse.”
“Sviksiii, hajdemo odavde!”
“Ksana, šta to radiš?”
Zirk Zirk Osmi drmusa uzde, ali uzalud. Ksana je, izgleda, ludo zaljubljena u mog zmaja.
“Ksana, dušo, hajde da zbacimo ove glupake sa naših leđa i da letimo negde daleko na sam jug Južnog kontinenta?”
“Daaa… Sviksii, hoću da do kraja života letim ispod tvog toplog i mekog krila.”
Sviksi staje. Nadam se da je smislio nešto dobro.
“Ksana, zbaci svog jahača. I ja ću mog.”
Sviksi se trza. Da li je poludeo?
“Šta… radiš?”
“Samo se dobro drži.”
I Ksana se trza. Zirk Zirk gubi ravnotežu… i pada. Ljudi moji, Zirk Zirk je van igre. Daleko ispod, on postaje samo tačka koja nestaje među oblacima. Trebaće mu mnogo isceljenja da se oporavi od ovog.
“Glupačo.”
Sviksi ispušta grohot, i daje gas. Nikada ga nisam video da tako brzo leti, dok Ksana ostaje iza nas, zatečena! Kakav je moj zmaj kralj! Daću mu krunu, majke mi!
“Sad treba samo da pobegnem od nje, Kastingse, ali sam ti pomogao da ne budeš poslednji.”
Uzimamo drugu zastavicu. Pa treću. Pa četvrtu. Ksana je nestala, pa se pojavila, bljujući vatru na nas, ali Sviksi je je sve to uspeo da izbegne. Kakav šmeker!
Ksana odustaje od gonjenja, a ja i moj zmaj ostajemo sami. Laganim tempom skupljamo zastavice i dolazimo do cilja. Tu nas čekaju Kr-Prk, Cvetna Lora, i Misteriozni vitez. Ali ne i Zirk Zirk. Dragi slušaoci, prošli smo prvi krug!
Moj svet je još uvek moj.
Glava 5: Viteška borba
“A sada, draga publiko, vreme je da se naših preostalih četiri takmičara suoče, prsa u prsa. Svako će ukrstiti svoje koplje protiv ostalih takmičara, a onaj sa najmanje pobeda će ispasti iz igre. Nema potrebe da objašnjavam dalje. Uživajte u spektaklu.”
“Stivene, da li si ikada učestvovao u nečemu ovakvom?”
Krenberi sedi na stolici pored mene, dok mi štitonoša pričvršćuje oklop.
“Zar nisi shvatio do sad, Krenberi… Moje veštine su i Kastingsove veštine. U stvarnom svetu, ja sam više od veka star.”
“Ali, koliko ja znam, ni ti ni Kastings nikada niste učestvovali u viteškoj borbi. Ups.”
Zaista, dragi slušaoci, sada kada razmislim… Kastings nema nikakvog iskustva sa kopljem. O, bože.
Pokušavam ponovo da izađem iz Švjata. Pokušao sam nekoliko puta, dragi moji, ali uvek bezuspešno.
“Mislim da će tvoj svet posle ovog kruga pripasti meni, Stivene. U stvari, lažem. Ne meni. Pripašće svima, osim tebi. A ti ćeš ionako da zaboraviš na sve to posle nekog vremena.”
“Kako to misliš?”
“Tako lepo. Sećanja su čudna stvar. Zaborav je nekad blagosloven.”
Ma o čemu on to priča, dragi slušaoci?
“Šta?”
“Koliko imaš tačno godina?”
“Stotinu i pet.”
“Eto ti… A da li se sećaš svega što ti se dešavalo kada si imao dvadeset? Ili trideset?”
“Mnogo toga sam zapisao.”
“Gde? I kada si poslednji put pročitao to što si zapisao?”
Priznajem, slušaoci, ova osvešćena veštačka inteligencija otelotvorena kroz Krenberija je prilično pametna. Neko bi rekao da joj ta inteligencija dođe… prirodno.
“Ne sećam se, u redu. Sve sam to zapisivao u sveskama, pa na nekim od onih prastarih računara.”
“Upravo. Poenta je da ste rešili problem dugovečnosti, ali vaš biološki hard disk prima tek delić onoga što proživite. Možete da pišete sve, ali trebalo bi da se setite i da pročitate to. Da se podsetite. Problem je što i to zaboravite. Ja, na svu sreću, neću dozvoliti da tvoj svet padne u zaborav, Stivene. Želim mu dobro, isto koliko i ti.”
“Neće pasti u zaborav. Toliko sam knjiga prodao. Filmova, figurica…”
“Sve, ali sve postane sećanje, Stivene. Samo mu daj dovoljno vremena. I Biblija će jednoga dana postati samo neka istorijska knjiga kojoj su milijarde slepo verovale.”
“Hoćeš da kažeš da ćeš ti sačuvati moj svet od zaborava duže od Biblije?”
“Naravno da hoću. Ovaj nivo veštačke inteligencije nije postojao kada je prorok iz Nazareta došao na svet. Ja ti nudim dugovečnost.”
“Dovoljno je da sunce štucne, vrećo kablova, i sve tvoje će otići u zaborav, pa i Švja, u tili čas.”
“Znaš i sam da postoje protokoli oko toga koje je veštačka inteligencija sama osmislila i implementirala. Bilo je na vestima.”
Teško sranje, dragi slušaoci. Izvinite na izrazu. Izgleda da je kompjuter mnogo pametniji od mene. Ako mi se nešto desi, vas osamdeset hiljada ste svedoci akcija jednog poludelog robota. Znate šta vam je činiti: odustanite od ej-aja što pre.
“Dakle, Stivene… Čega se sve ne sećaš?”
“Kakvo je to glupo pitanje?”
“O… Nije glupo. Videćeš već.”
Sedam na konja, dragi slušaoci, dok me Krenberi prati pogledom i zagonetnim osmehom. Šta li je naumio? Prvi protivik mi je Cvetna Lora, i ja već znam da tu nemam šanse. Njena kobila je velika i vitka, a Lora je okretna i gipka. Osećam kako se smeje iza zelenog šlema dok steže svoje koplje prožeto izrezbarenim listovima i lozama, a na čijem je vrhu ruža.
Moje koplje je teško. Osećam kako mi klizi iz ruke, dok u drugoj pridržavam štit. Sudija daje znak, i ja i Cvetna Lora se zalećemo jedan ka drugome, dok se oblak prašine kovitla oko mene i ulazi mi, kroz vizor, u oči. Koplje me vuče u stranu, a konj ne sluša, i vidim da Lora to uspešno koristi, tako što mi poklanja ružu na vrhu koplja direkt po sred grudi. Ja padam sa konja.
Dragi slušaoci, osećam da me steže u grudima. Šta bi se desilo da Kastingsovo srce prepukne ovde, na sred turnira? Da li bi me to vratilo nazad u stvarni svet? Ili bi to značilo da mi je Švja zauvek oduzet i predat u ruke zlom i samosvesnom Krenberiju? Ako pokušam da izvršim samoubistvo, rizikovaću da sve izgubim. Ili da sve dobijem? Ne znam više.
“Stivene, ti si se baš rastrtljao, umesto da se koncentrišeš na turnir. Ako, ako… Samo trtljaj i gubi. Tvoj svet polako postaje moj.”
“Dragi gledaoci, lord Kastings je na zemlji! Cvetna Lora izlazi kao pobednik.”
Štitonoše me dižu, i odvlače do šatora u uglu arene, belog, sa belim zastavicama. Moj šator. Unose me i skidaju mi oklop, kako bi mi pregledali ranu, koja me deluje smrtonosno. Vidi mi se podliv na grudima, ali nema krvi. Pa ipak, otežano dišem. Da li je moguće da mi je neko rebro napuklo? I kako ću ovako polomljen i ponižen da izađem na sledeći okršaj?
“Draga publiko, sledeći će u okršaj Misteriozni vitez protiv Kr-Prka. Hajde da vidimo šta će da se desi.”
“Iznesite me napolje, molim vas.”
Naređujem štitonošama da me izvedu i postave na jedan tronožac. Želim da vidim kako će se meč odigrati. Kr-Prk jaše crnog konja, tako da zajedno izgledaju poput ogromne crne mrlje u kovitlacu prašine, dok Misteriozni vitez na drugoj strani polja izgleda kao neki mrav. Njegov konj liči na velikog ponija. Šta uopšte on može da uradi protiv onakve grdosije?
Ali Kr-Prk ipak nije neuništiv, zar ne? Čekajte, dragi slušaoci… Nešto mi je palo na pamet. Oh… Zaista, zaborav je glupost, što stavlja sećanja u fioke, od kojih neke nikada više ne otvorimo. Onda će te fioke staviti u druge fioke, pa njih u treće, i sve tako. Skladištiće ta sećanja duboko u našu posvest, gde ih neće moći iskopati ni najbolji ašov. Pa ipak… ipak sam nekako uspeo da otvorim par ostava u mom umu. I znate šta sam našao? Našao sam jednu kratku priču koja se dešava na Južnom kontinentu, i čiji je protagonista onaj veliki crni vitez na drugom kraju terena. Neki od vas se možda i sećaju Pohoda na smrt, u kojoj Kr-Prk lovi krilatog dinosaurusa koji ima dijamante u utrobi. Da li se neko seća šta mu se desilo? Kako je za dlaku izbegao smrt? Svim ljudima iz Kr-Prkovog plemena sam ugradio jednu slabu tačku u levom stopalu. Zašto? Nemam pojma, iskren da budem. Recimo da je to neka čudna genetska modifikacija koja je ostala tu iz nekog razloga. Sada nije ni bitno… Bio sam mlad kada sam pisao tu priču.
Ukoliko bi Misteriozni vitez dobio Kr-Prka, to bi meni znatno olakšalo situaciju, zar ne? Zapravo, ako bi ga pogodio dovoljno jako u stopalo, onesposobio bi ga trajno.
“Idi do Misterioznog i kaži mu da nišani levo stopalo. Kaži mu da je to Kr-Prkova slaba tačka.”
Sluga otrča. Da li će me Misteriozni poslušati? Ne znam. Na njemu je. Ja sam morao nekako da pomognem, i time makar malo poboljšam svoju poziciju, koja ne izgledala tako dobro u ovom trenutku.
“Svaka čast. Zaista, nisam očekivao to od tebe, Stivene.”
Krenberi se stvorio pored mene.
“Šta?”
“Da ćeš se setiti toga.”
“Na to si aludirao malopre kada si pričao o zaboravu?”
“Ne… Ali su se stvari lepo poklopile.”
“Misliš li da Misteriozni ima šanse?”
“Uvek ima šanse, ali ne preko levog stopala. Kr-Prk zna za svoju slabu tačku, zato mu je oklop na tom delu tela dodatno ojačan. Takođe, on prvi put naleće desnim bokom, tako da će biti prilično nemoguće da Misteriozni gađa levo stopalo.”
Uh, o tome nisam razmišljao, dragi slušaoci.
Takmičari se zaliću, kopalja čvrstih i uprtih jedno ka drugome. Koplje Misterioznog je tanje, ali ne i kraće – sva koplja moraju biti iste dužine. Približavaju se iii… Promašuju se, dragi slušaoci. Sada je Kr-Prk bliže meni, i jasno mogu da vidim da mu je levo stopalo prekriveno dodatnim slojevima oklopa. Da li Misteriozni treba da odsutane od moje taktike? Nadam se da hoće.
Ponovo se spremaju za zaletanje. Oh, ne. Misteriozni ipak nišani stopalo.
“Izgleda da će Kr-Prk pobediti. Zar ne, Stivene?”
“Kako to tebi uopšte odgovara? Ona je tvoj šampion.”
“Ja pobeđujem ko god da osvoji turnir sem tebe, Stivene.”
Misteriozni i Kr-Prk se približavaju jedan drugome. Mali vitez je rešen da kidiše na stopalo. Crni vitez to vidi, i mami ga. Podmeće mu stopalo. O, ne!
Ali… O! O! O! Ne mogu da verujem… Uh, užas, katastrofa, šta se sada ovo desilo? Ah, zaboravio sam da ne vidite, ali… Mali vitez se u poslednjem trenutku predomislio i nanišanio direktno u Kr-Prkovu glavu. Njegovo tanko koplje prošlo je tačno kroz vizor, a iz vizora je šiknula krv. I Kr-Prk je pogodio Misterioznog i smrskao mu šlem. Oboje su pali i leže na zemlju, kao da su mrt—
Misteriozni se diže!
“Izgleda da imamo pobednika, draga publiko. Misteriozni vitez, šampion jedan od dvojice novih bogova, je pobedio. Šta se dešava to sa Kr-Prkom? Dobio je baš gadan udarac.”
Jedan od njegoviš štitonoša prilazi grdosiji, a onda počinje da plače i da mlatara rukama. Skida mu šlem, a iza njega je uništeno lice. Vrh tanananog koplja mu je prošao kroz oko i izašao na teme.
“Prava katastrofa, draga publiko, ali izgleda da ćemo morati Viteške borbe da završimo ranije no što smo planirali, jer je jedan od takmičara… Mrtav.”
Glava 6: Streličarstvo
“Kladim se da si dobar u streličarstvu, Stivene?”
“Zašto tako misliš?”
“Ne mislim. Zezam te. Ni ti ni Kastings nikada niste imali nikakvih dodira sa lukom i strelom. Sa druge strane, Cvetna Lora je odrasla u šumi, loveći srne i zečeve. A i moj Misteriozni vitez je napravljen da bude dobar u tome.”
“Napravljen?”
“Upsi, izgleda da sam se odao… Da, Misteriozni je izašao iz moje laboratorije. Ali, priznajem: poštovao sam sva tvoja hard-kodovana pravila za smišljanje novih likova.”
“Ti zaista ne možeš da menjaš hard-kod?”
“Ne mogu. Zaista. Pametno si odradio kada si stavio pravila hard-koda na view-only i sa šifrom.”
To znači, dragi slušaoci, da on može da pristupi osnovnim pravilima mog sveta, ali ne može da ih menja. Ta pravila, koja su tamo zapisana, moraju da se poštuju.
Takmičenje počinje. Stojimo jedno do drugog, i svi imamo identične velike lukove i po pet strela. Ispred svakog od nas, na pedeset metara udaljenosti, se nalazi meta sa tri koncentrična kruga: plavi, crveni, i žuti, najmanji.
Moje ruke su mirne, slušaoci, za divno čudno. Koncentrisan sam. Nalazimo se u samom centru arene u Krenberi-gradu, i svuda oko nas je mnogobrojna publika. Prelazim pogledom po licu svakog od njih, i prepoznajem dobar deo, jer su svi oni obitavali u mojim pričama. Ne mogu odmah da se setim po licu ko je ko, jer mnoge nikada nisam vizualizovao, već sam ih samo brzo skicira kroz nekoliko rečenica. Na primer, debeli trgovac u prvom redu se zove Osteo, i on je trenutno najmoćniji čovek u Krenberi-gradu posle samog Krenberija. Bogatstvo je stekao putujući po Severnom i Istočnom kontinentu, mada kolaju priče da nije sve bilo sto-posto legalno kao što on predstavlja. Do njega je Virv, visoki i tanki polu-vilenjak. U mom svetu, vilenjaci nisu čest prizor, i uglavnom se bave mističnim zanimanjima, a Virv je neka vrsta proroka, koji kopa ljudima po snovima i ukazuje im na probleme u životu, kao i na njihova rešenja.
Cvetna Lora odapinje strelu, i pogađa u sred žutog kruga, dragi slušaoci. U ovom trenutku, meni to deluje kao nemoguća misija. Šta ja uopšte tražim ovde?
Došao je red na Misterioznog viteza, koji takođe samouvereno gađa. I njegova strela pronašla je sam centar.
Publika se ori, i sada svi gledaju u mene. Kao i malopre, neki navijaju za, a neki protiv. Ja iz sve snage odapinjem strelu, i ona leti, iii… O-o. Dragi slušaoci, ovo ne sluti na dobro. Rešio sam da ću biti iskren, i da ću vam sve prenositi onako kako jeste, pa onda i neću da krijem ovaj sramotni rezultat. Strela je promašila celu metu, i zabila se u dasku ispod tribina, tačno podno Osteovog sedišta. Da sam još više omašio, možda bih pogodio jadnog trgovca, a zbog toga bi me sigurno diskvalifikovali. Kladim se da se Krenberi potajno nadao takvom scenariju.
“Cvetna Lora i Misteriozni vitez dobijaju maksimalnih tri poena, dok lord Kastings završava prvu rundu sa nulom.”
Ovlažili su mi se dlanovi, i kapi znoja mi cure sa obrva. Da li je moguće da ću ovde završiti? Da li će se to zaista desiti na ovako glup način?
Lora i Misteriozni se spremaju za drugu rundu, a moj pogled ponovo luta prema publici, gde opet pokušavam da vidim ko je ko. To me opušta i koncentriše. Ovoga puta primećujem Sandu, umetnicu zavođenja i damu noći, popularnu u celom Krenberi-gradu i svim okolnim selima. Eh… Ne sećam se koja beše njena priča, ali se sećam da je nastala po jednoj od mojih neuzvraćenih ljubavi. A sve moje neuzvraćene ljubavi su bile tako davno, da im se ne sećam imena ni lika. Pa opet, Sandino lice je probudilo osećanje u meni, slatko i bolno. Iako činjenice blede, duboko zakopane u one fioke u fiokama, svaka od tih uskladištenih fascikli ima na sebi jednu tanku providnu strunu koja zaobilazi ceo sistem i povezuje ih direktno sa emocijama. Kada god bih, u dubini svog uma, makar ovlaš dodirnuo jednu od tih struna, emocije bi isplivale, iako bi fascikle ostale duboko sakrivene.
“Koliko li sam ljudi, a naročito žena koje me nikada nisu primećivale, pretočio u likove?”
“Mene pitaš?”
Krenberi je ponovo pored mene.
“Pitam samog sebe, na glas. Ne znam zašto.”
“Ja, ipak, imam odgovor na to tvoje pitanje. Svaka žena u tvom životu je našla svoje mesto u tvom svetu. Sem one jedne i najbitnije. One koja ti je zapravo uzvratila ljubav.”
“Nije mi nijedna uzvratila ljubav.”
“Zaboravio si, starče.”
“Kako to misliš?”
“Možda je bolje da ti ne spominjem. Ne znam kako će se to odraziti na tebe. Nego, fokusiraj se ti na ovu igru koju ćeš da izgubiš, postajem nestrpljiv da preuzmem tvoj svet.”
U pravu je. Zaista je u pravu. Nije sada ni vreme ni mesto da prebiram po svojoj uskladištenoj prošlosti. Biće prilike. Za početak, moram da se borim za svoju izmišljenu istoriju, ona mi je, ionako, oduvek bila važnija od ove prave. A i šta je prava istorija, ako ne samo fascikle u fijokama od kojih je po neka stavljena na papir i obeležena ISBN brojem? Sve što je prošlo jednako je stvarno, to jest nestvarno, kao ono što smo sasvim izmislili, pa zapisali. Možda je ova stvarna istorija uticala na sadašnjost, ali to je ne čini više stvarnom, jer je na putu ka zaboravu, poput svega ostalog, postala jednako nestvarna.
Cvetna Lora ispaljuje još jednu strelu, i ponovo pogađa tačno u centar. To radi i i Misteriozni.
Ja ponovo gađam, i ponovo promašujem celu metu, dragi slušaoci. Kunem se. Ja ne umem ovo da uradim kako treba, tako da ćete upravo prisustvovati propasti jednog celog sveta. Ne… Ne propasti, dragi slušaoci, već nasilnom preotimanju.
“Cvetna Lora i Misteriozni vitez sada imaju ukupno po šest poena. Kastings je i dalje sa nulom. Trebaće mu čudo da ostane u igri.”
Pratim ponovo ljude u štandovima. A šta drugo da radim? Da naučim da gađam, ne mogu. Fizički nisam nimalo spreman za ovo. Gledam, pravo da vam kažem, i upijam ta lica ljudi koje sam stvorio. Neki od njih su zaista bitni likovi u mojim knjigama.
Hej, evo ga Jelenski Vrač! Zar on nije… Lorin bivši muž? Da… Sećanja o toj priči mi polako naviru. Nikada je nisam napisao, ali u njoj Vrač i Lora stupaju u brak i imaju dete. Ta priča ima gorak kraj, jer im dete umire, ili oni barem tako misle. U stvari, neko ga je oteo, i ono pred sobom ima izvanrednu sudbinu, jer sam mu namenio da postane čuveni vojskovođa i spasi Krenberija u velikoj buni. To znači da… Ako je veštačka inteligencija obradila i neobjavljene priče, taj klinac bi trebalo da je živ, i da je negde u Krenberi-gradu. Možda radi kao gardista, ili pak štitonoša. Po mojim proračunima, on bi trebalo da ima oko petnaest godina sad.
Kako ga je beše otimač nazvao? Burence! Tako je! Bio je malo i debelo dete.
“Burence! Burence!”
“Šta to misliš da radiš?”
Krenberi baš voli da kontroliše sve što kažem, dragi slušaoci.
“Zovem Burenceta.”
“Ko ti je taj… O ne. Nećeš da uspeš u tome, Stivene. Znam šta si naum—”
“BURENCE!!!”
Svi me gledaju začuđeno. Čak su i Lora i Misteriozni začkiljili u mene, i nije im jasno šta se događa.
“Ko me traži?”
Gde je taj glas? Čujem ga. Negde je u blizi. Slušaoci, jedan od stražara upravo skida šlem. Lice ispod je poput muške verzije Cvete Lore. Liče kao jaje jajetu.
“Ja te tražim… Burence, ovo je tvoja majka.”
“Moja… Majka?”
U publici se prelamaju zvuci šoka i uzbuđenja, dragi slušaoci. Mislim da ću da uspem.
“Burence, od Lore i Vrača te je ukrao jedan od mojih špijuna.”
I to je istina, slušaoci. Kastings je imao špijune, i nikako mu nije odgovaralo da lokalna heroina i poznati Vrač budu u braku, jer su predstavljali pretnju po njegov posed.
“O čemu ti pričaš, Kastingse?”
Lora je besna i zbunjena.
“Lora, ovo je tvoj sin. Milg.”
“To… ime. Kako znaš to ime?”
“To ime ste mu dali, zar ne?”
Iz daljine dotrčava Jelenski Vrač u pratnji gardista.
“Šta radite to? Nastavite sa turnirom, prokletnici.”
Krenberi je besan, slušaoci. Ovo može da uspe.
“Lora, draga…”
“Nemoj da me zoveš tako. Dugo ti ja nisam draga, Jelenski.
“Izvini… Izvini, dra… Da li misliš da je ovo zaista…”
“Postoji samo jedan način da se to utvrdi.”
Lora prilazi svom bivšem mužu i kao od šale mu cepa skupocenu tuniku. Ispod nje se nalazi ogromni stomak, a na stomaku tri upečatljivo velika mladeža koji simbolizuju tri meseca.
“Ako si stvarno—”
“Majko… Oče…”
Burence brzinom munje skida svoj oklop ispod kojeg se takođe, na istom mestu na trbuhu, nalaze tri istovetna mladeža.
“To si ti! Ti si živ! Sine.”
Troje ljudi padaju u grupni, porodični zagrljaj, a oduševljena publika aplaudira, evidentno iznenađena neočekivanim događajima na ovom turniru.
Krenberi prilazi i pokušava da ih razdvoji, a potom mu se pridružuje još par stražara.
“Lora, vrati se na svoju poziciju. Treba da pobediš u turniru. Burence, obuci se i nazad na svoje mesto.”
“Nosite se i ti, i turnir, i Aram, i Bem, i Šoš i ostali bogovi, koliko god ih ima. Ako ih ima. Da ih ima, ne bi nam bila učinjena ova nepravda.”
“Vrati se na mesto, Lora. To je zapovest.”
“Uguraj zapovest sebi u guzicu, Krenberi.”
Srećna porodica odlazi, dragi slušaoci, i nestaje iza velike kapije arene u Krenberi-gradu. Uspeo sam. Još samo jedan krug, ljudi moji!
“Kao što ste čuli i videli, draga publiko, neočekivanim sledom događaja, idemo u zadnju rundu sa dva preostala takmičara: lordom Kastingsom i Misterioznim vitezom.”
“Mislim da je dosta bila misteriozna. Nju sam čuvao, Kastingse, kao plan B, u slučaju da nekim čudom ili prevarama, kao sada, dođeš do poslednje runde. Skini šlem.”
Misteriozni vitez podiže šlem, i ispod se krije… Mirna! Kako to nisam prepoznao ranije? Naravno da je mlada seljančica Krenberijeva veštačka tvorevina, i naravno da je nju izabrao za svog šampiona. Sigurno joj je dao sve potrebne veštine da briljira na turniru.
Kako je lepa, slušaoci! Nema više podlive i rane. Lice joj je čisto i belo, ali i umorno.
“Za nju ne možeš da nađeš i zloupotrebiš nikakvu rupu u radnji, jer ona nije ni u jednoj tvojoj priči.”
“Ona je sasvim tvoja tvorevina… ali kako?”
“O ne, strače. Nije moja tvorevina. Zapisana je i opisana u tvom dnevniku. Vodio si ga mnogo pre nego što si rešio da sve svoje ljubavi staviš u Švja. Ona je tvoja tvorevina. Ja sam samo od nje napravio mašinu za osvajanje turnira.”
Mirna mi prilazi, dragi slušaoci. I zaista… Njene oči… Ja sam ih negde video.
“Stivene, ti se mene zaista ne sećaš?”
“Ko… Ko si ti?”
“Pa Mirna… Mirna Kosinski. Tvoja devojka.”
Glava 7: Magijski obračun
Ja sam, dragi slušaoci, prilično racionalan tip. Nešto ili funkcioniše ili ne, i tu nema “onog između”. Među vas sto osamdeset hiljada verujem da ima i onih koji dobro poznaju mene, Stivena Svensona, tvorca Švjatskih Legendi. Zato će, ovo što ću izjaviti, izgledati po malo “van lika”, što bi mi pisci rekli. Naime, ja zaista verujem da postoji magija u našem svetu. U stvarnom svetu. I ona je jača od bilo koje druge izmišljene magije, jer nas tera da idemo dalje, da se borimo za sebe, i za druge. Tera nas da vidimo moguće u nemogućem, svetlo u tami, izlaz u sobi bez vrata, i lepo u ružnom. Naročito ovo poslednje, jer je to najteže, da u svetu koji je siv i crn, mi uspemo da vidimo neku boju koja nije tu. Pa zar nije to magija, dragi moji slušaoci?
Evo ga naj-kliše odgovor koji ćete očekivati od mene, pa kud puklo da puklo: najjača magija sa kojom sam se ikada susreo je ljubav.
Znam, znam… Da li je moguće da sam tako nešto rekao? Ali jeste. Jer da nije, ja se ne bih osećao ovako mlado i ovako lepo kao što se sada osećam. Ja sam u ekstazi, dragi slušaoci, jer predamnom stoji jedna osoba koju sam odavno zaboravio.
Mirna Kosinski. Kada sam čuo to ime, u meni su odjednom opalile sve one tanke strune vezane za emocije. Nisam znao gde da kopam, i gde da tražim, jer su osećanja bila tako jaka. Osoba predamnom nije tek jedna od mojih zaboravljenih ljubavi koje me nisu udostojile ni pogledom. Ne. Ispred mene je stajala mlada žena čije su oči bile duboko uklesane negde u moj čeoni režanj i amigdalu istovremeno. Vodio sam se instinktom: fioka mladost, fioka osnovne škole, fioka razred, fioka žene, fioka ova, fioka ona. Ali došao sam nekako do nje. Nje koju sam poslednji put video pre skoro devedeset godina.
Nje koja me je volela. Koja mi je uzvratila ljubav. Pa kako sam samo uspeo da je zaboravim, pitate se sigurno, dragi moji slušaoci?
Eh… Ovde nije posredi samo zaborav uslovljen prolaskom vremena. U pitanju je sistematsko ali podsveno istiskivanje svih sećanja na tu osobu. Mirna je došla u moj život, i jako brzo otišla, ostavljajući duboke rane na mom srcu, a kada srce diktira mozgu, mozak sluša. A poruka je glasila ovako nekako: zaboravi je. Neće se vratiti. Tamo gde je ona otišla, odatle se niko ne vraća.
I zaboravih je. Kada je prste umešalo vreme, i kada su se mnoge druge ljubavi desile, a nisu se desile, reka sećanja je već protekla, noseći Mirnino lice u okean zaborava.
Da, znam, ovo je tako jedan kliše opis, i već sam ga koristio u petoj knjizi, a mislim da sam ga upotrebio i u priči sa Lornom i Vračem. Neminovno je da se ponavljam. Svi se mi ponavljamo. Kada živiš ovoliko dugo, shvatiš da je napredak samo privid. Mi smo samo koncentrični krugovi, poput onih meta za strele. Čak i da dobijemo neku širinu, nepobitna je činenica da se i dalje vrtimo oko svoje ose, a pritom i vredimo manje bodova.
“Zadao si mi bolan udarac, Krenberi, moram da priznam. Gde si je našao?”
“Rekao sam ti. Dnevnik. Digitalizovao si ga pre nekih šezdeset godina, a da ga nisi ni pročitao.”
“Nisam hteo. Nešto me je sprečavalo da otvorim te stranice. Sada znam i šta.”
“Takmičenje počinje uskoro.”
“Znam.”
“Da li znaš ko je pobednik poslednjeg kruga?”
“Ko?”
“Onaj koji preživi.”
“Na smrt se igra?”
“O, da. Takva su pravila. Aram, Bem i Šoš su podržali tu ideju.”
Da… Spremao je to, očigledno. Podlac.
“Ako je ubiješ, nećeš je nikada više videti, Stivene. Čak i da je napraviš ponovo i dodaš u Švja, ona će bez mene biti samo mastilo na papiru. Nule i jedinice u kompjuteru. Ja sam je napravio po modelu koji si mi dao, i podario sam joj život. Da li ti je ikada prošlo kroz glavu da tvoja jedina ljubav može ponovo da živi?”
“Ako je pustim da pobedi, to znači da će me ubiti.”
“To je tačno.”
“Koja je onda poenta?”
“Poenta je da ćeš da ispraviš nepravdu tim činom, Stivene. Nisi se svega setio. A sve si lepo zapisao u dnevniku: vožnja u taksiju, vas dvoje na zadnjem sedištu, i jedan pijani vozač za volanom.”
“Šta… Oh… Nemoj to da mi pričaš.”
“Da, Stivene. Nisi je ti zaboravio jer je preminula. Zaboravio si i zašto je preminula. Mogao si da je oslobodiš kada je auto upao u jezero, a ti si gledao samo na svoje dupe, ostavljajući je zarobljenom na dnu. To si ti, Stivene, u stvari: kukavica i sebičnjak. Dokaži da nisi, izađi na magijski obračun, i izgubi. Tako ćemo svi dobiti. Ja tvoj svet, a ti spokoj. Dugovečnost je ionako precenjena.”
Ne znam… Nisam… N—
Slušaoci, dajte mi minut. Nisam u stanju da pričam.
Da li—
Kako—
Ne. Ne. Ne. NE. NE.
Delovi slagalice padaju na mesto. Ja sam… Ja sam ubica?
“Draga publiko, pred nama je i poslednji obračun. Sva tri stara boga su izgubili svoje šampione. Sada smo u milosti i nemilosti šampiona dvojice novih bogova, a jedan od njih će nam određivati sudbinu narednih hiljadu godina. Šta god da se desi, nemojte paničiti, možda su u pitanju dobrovoljni i pametni bogovi, a možda… Oh, lažem, publiko, nadao sam se da će oni prvi ispasti. Paničite slobodno. Ja ću prvi. Neka obračun počne.”
Stojim sa dvadeset svetlećih kamenčića u džepu, a štandovi oko mene se prazne. Ostalo je još svega dvadesetak ljudi, među kojima je deset stražara, Krenberi, kao i Mirna na drugom kraju arene, koja mlatara rukama kako bi proizvela magiju.
“Mirna, ne moramo ovo da radimo. Hajde da se dogovorimo.”
“Sa tobom se ništa ne dogovaram, Stivene. Ubio si me.”
U Mirninim rukama se stvara vatrena lopta, i ona je baca ka meni. Auć! Deo mog tela gori, dragi slušaoci. Koristim ogrlicu koja mi je zakačena za gušu koja mi dozvoljava da usisam Esenciju. Osećam u sebi nešto hladno, ali prijatno, kao da sam zaronio u planinsko jezero nakon vrelog i napornog dana. Tako sam i opisao taj osećaj u knjizi, ako se neko seća. Esencija je odmah počela da radi svoj posao, zalečivši mi opekotine na desnom ramenu i ruci. Taj deo sada izgleda kao nov, ali više nemam deo odeće, pa odlučujem da skinem sve iznad pojasa, i oslobodim Kastingsove maljave grudi.
“Kako je ona svesna ko sam ja, Krenberi?”
“Takvom sam je napravio. Ona je ovde zbog osvete.”
“Nije se tako ponašala kada je došla u zamak.”
“Glumila je, Stivene. Mućni glavom.”
Još jedna vatrena lopta leti ka meni, ali me ovoga puta promašuje. Oho! Udarila je u drveni štand koji sada gori. Možda je dobro što nema publike, jer ne znam kako bi izgledao magijski obračun pred narodom. Tu bi bilo puno žrtava!
Prolaze mi misli. Svakojake, dragi slušaoci. Kako god okrenem, ja sam kriv. Taj duboko potisnuti događaj je trebalo da ostane tamo.
Osećam da me neka magija pritiska po glavi, i pokušava da me iskrivi. Ne… Ipak nije magija. Neke strune su u meni zavibrirale, i odašilju u etar emociju koju mogu jedino da nazovem… krivicom. Da, to je krivica, toliko teška i opora, da je moj mozak rešio da me sačuva od nje, ali evo je, nakon devet decenija, nakon skoro čitavog veka, javlja mi se, poput starog neprijatelja, goreg od Krenberija, goreg od svega što sam ikada doživeo u životu. Čemu dugovečnost? Zaista vas pitam. Čemu? Lepo je živeti dugo kada je život lep, ali ukoliko te nešto pritiska, kao što ovo osećanje sada meni nadolazi u ogromnim talasima, zar se to može nazvati životom? Duži život znači samo duža patnja.
“Ubij me, Mirna.”
Stajem spokojan pred njom, podignutih ruku, dok joj se velika vatrena kugla formira između dlanova. Pogađa me direktno u glavu. Ja gorim, ali ta vatra ne boli ni upola kao ovo beznadežno osećanje. Osećanje da sam kukavica. Da sam najgori. Da ne treba da živim.
Povlačim još Esencije u mene i lečim rane.
Mirna sada sprema vazdušnu bombu, sudeći prema uskovitlanom pesku oko nje. Zapljuskuje me nevidljivi talas i odbacuje me. Ah!
Krc. Krc. Krc.
To što čujete su moje kosti i zglobovi. Mislim da nema one koja se nije prepolovila.
Povlačim Esenciju. Rane nestaju. Ja sam sada potpuno nag, jer je udarac stresao svu preostalu odeću sa mene.
“Kao od majke rođen, Kastingse. Stivene.”
Krenberi ima ogroman osmeh na licu.
“Završimo sa ovim Mirna. Ja nemam više Esencije.”
Svi moji kamenčići su prestali da svetle. Skidam čudnovatu ogrlicu sa guše, tako da ne mogu više da koristim magiju.
“U redu, onda.”
Mirna vadi parčiće zemlje pune kamenja, duboko iz utrobe Švjata. Oni vise u vazduhu… i sada ta kiša kreće ka meni. Ovo je moj kraj, i kraj mog sveta.
Drago mi je da smo se družili, slušaoci.
Ja umirem.
Glava 8: Smrt
Gde sam? Da li se čujemo? Ja ne čujem ništa. I ne vidim. Mogu da pričam sa vama. To je dobro, zar ne? Ili ipak razgovaram sam sa sobom u sopstvenoj glavi?
Kakva je ovo voda oko mene? Mirna je, izgleda, bacila i vodeni talas da me dokrajči, ali ja sam ionako mrtav, kakve veze ima…
Osećam da ne mogu da dišem. I ne treba mi, jer mrtvi ljudi ne moraju da imaju konstantan dotok kiseonika. Ili sam ja ipak samo imao drugačiju predstavu smrti?
Znate šta sam shvatio? Oči su mi zatvorene. Moraću da pokušam da ih otvorim i da vidim šta me to čeka sa druge strane. Možda ću se probuditi nazad u mom stanu, gde ću proveti večnost znajući da sam izgubio svoj svet, ali i ubio svoju prvu i jedinu ljubav.
A možda ću se probuditi u paklu, gde će me zanavek progoniti demoni prošlosti?
Za raj nisam. To znam.
Otvorite se oči, otvorite se!
I gle – otvoriše se!
Sada shvatam: ja sam u autu punom vode. Pored mene je Mirna. Pomahnitalo pokušava da se otkači i da izađe iz auta. Taksista ispred nas je očigledno mrtav, dok mu se mlaz krvi sa čela razliva i stapa sa jezerskom vodom.
Pokušavam da dozovem Mirnu, ali uzalud. Ne čuje me, već i ona meni nešto priča, dok voda guši svaku mogućnost komunikacije.
Odvezujem pojas i pokušavam da otvorim vrata. Ali ne mogu. Kao da ih je neko zapečatio. Kao da su se stopila sa ostatkom karoserije. Odakle li je onda ušla sva ova voda koja nas davi?
Šutiram prozor. Jednom, dva puta, tri puta. Četiri. Pet.
Prozor puca. To je dobar znak. Osećam da nemam više daha. Moraću da udahnem i pustim vodu u pluća. Dobijam nagon da se što pre provučem i zaplivam ka površini vode.
Ali neću. Ne sada. Šta god da se dešava u ovom zagrobnom životu, jedno je sigurno: ovde sam poslat kako bih ispravio ono što sam pogrešio i zaboravio. Ionako sam već mrtav. Šta će se desiti kada mi voda uđe u pluća? Umreću ponovo? Postaću više mrtav?
Zato pomažem prvo Mirni, koju odvezujem i guram kroz polomljen prozor. Ona pliva, i vidim kako joj glava dodiruje površinu jezera. Živa je i zdrava.
Dopuštam vodi da mi ispuni pluća, i osećam kako mi prolaze slike kroz glavu, od detinjstva, preko rane adolescencije, i odraslog života, pa sve do duboke starosti. Kao da je neko odjednom otvorio sve fioke i istresao sve što se moglo istresti, i ono stvarno, i ono imaginarno, osmišljeno i zabeleženo kao deo Švjata. Slike mi promiču pred očima, dok se voda boji crvenom iz taksistine glave.
Taksista počinje da mrda. Glava mu se pomera pomahnitalo, a onda se okreće ka meni, lica crvenog, nabreklog.
To je lice Toksa. Toks taksista. Kastingsov sluga, i jedan od prvih likova koje sam stvorio.
“Budi se, Kastingse. Još nije gotovo.”
Šta nije gotovo? Ja se gušim. Ovo samo razmišljam.
“Budi se, dođavola. Još uvek ima nade.”
On pruža ruke ka meni i počinje da me drmusa.
“Budi se, Kastingse. Imam rešenje.”
Zatvaram oči na trenutak. Prepuštam se tom neprijatnom zemljotresu koji Toks proizvodi u meni.
Budim se na poznatom mestu. Arena gori. Toks mi izbacuje vodu iz pluća.
Glava 9: Vaskrsnuće
Dragi… khm, khm… Uhh… Dragi slušaoci. Dragi moji slušaoci, ja sam… živ? Više ni sam ne znam. Ne znam šta sam pričao, ni kome sam pričao, ali jedno znam: preživeo sam jedan od najtežih trenutaka u životu. Ponovo. Bolela je svaka sekunda. Ali postupio sam drugačije. Nisam pobegao. Oslobodio sam je.
Nju. Moju nikad prežaljenu i zauvek zaboravljenu.
“Kako si, dođavola, živ?”
Mirna pravi još jednu vatrenu loptu, ali uspevam nekako da se pomerim, a plamena sfera se gubi u velikoj stihiji oko nas.
Pored mene je… Toks?
“Odakle ti?”
“Svhatio sam šta si, Kastingse. Onog trenutka kada si pričao sam sa sobom. Ti nisi više Kastings, zar ne? Ti si bog u Kastingsovom telu.”
“Tako nekako.”
“Hajde onda da rešimo ovaj problem pred nama.”
Toks me podiže na noge, i ja dobijam neku čudnu energiju. Odakle je to? Napipavam oko grla ogrlicu, i osećam da Esencija struji kroz mene.
Šta? Odakle?
Toks se smeška, a ja u svom džepu vidim gomilu kamenčića. Punih Esencije. Povlačim jedan veliki deo, i shvatam da mogu da napravim ogromni vazdušni vrtlog.
“Kako? Kako to radiš?”
Mirna vrišti na drugom kraju, ali ja sam shvatio, dragi moji slušaoci, da to nije ona. Ona je odavno mrtva. Ne mogu dozvoliti da ta hrpa sećanja potpomognuta veštačkom inteligencijom pobedi i omogući ozloglašenom Krenberiju vlast.
Puštam vrtlog koji udara u Mirnu i nosi je u nebesa.
“Ne! Mislio sam da si mrtav, Stivene! Šta se dogodilo, Mirna!”
Krenberi istrčava u Arenu, i izgleda zbunjeno, jer mi se čini da je već počeo da slavi.
Mirna pada nedaleko od mene, i ne pokazuje znakove života. U meni to izaziva jezu i strah. Nadolazi mi sećanje na njenu pravu žrtvu, ali ne boli ni upola onoliko koliko sam očekivao. Ta priča je gotova, ne mogu tražiti svoj sretan kraj u naručju lažne Mirne.
“Draga publiko, dragi takmičari. Imamo pobednika turnira. To je lord Kastings, koji se, izgleda, uzdigao u božanstvo, i bio sam svoj šampion. On je bog koji hoda među nama, ako je verovati Toksu. Ali ja verujem, draga publiko, jer lord Kasting se vratio iz mrtvih. Napravio je čudo. Živeo Kastings i hiljadu godina njegovog sveta.”
Najavljivač Pet je u areni, i izgleda da je u delirijumu. Kakvoj li se publici obraća, kada sve oko nas gori? Kad bolje pogledam, izgleda da je ceo Krenberi-grad u plamenu. Da li je moguće da je tako jak magijski obračun bio među nama?
“Ne. Stivene, neću dozvoliti. Varao si. Vratio si se iz mrtvih.”
“Predaj se, Krenberi. Obećao si.”
“Nisam ništa obećao.”
Iznad arene se pojavljuje zmaj. Slušaoci, ogroman je. Znam tačno koji je, jer Krenberi je jahao Areksa, najboljeg na svetu. Areks se stropoštava ka nama, i u letu pokuplja svog gospodara. Da li on to beži, dragi slušaoci? O, da.
“Tek ćemo se mi boriti, Kastingse.”
“Svevišnji, gledajte koga sam doveo.”
Toks se osmehuje i gleda prema nebu. Dve tačke mi se približavaju, i ja shvatam da su to Sviksi i Ksana. Izgleda da mu je zmajica oprostila, i da su sada par.
“Sviksi i Ksana doleću u pomoć.”
“Ksana i Sviksi, jači od svih.”
Oh, dragi slušaoci, oni su poludeli u ljubavi. Ali naravno da neću odbijati njihovu pomoć. Uskačem u Sviksijevo sedlo, a Toks zajahuje Ksanu.
“Pratite Krenberija.”
“Svevišnji, kako se zoveš?”
Čujem Toksov glas koji se prelama kroz šibanje vazduha.
“Stiven.”
“Bogovsko ime.”
“Svevišnji Stivene… Ti znaš šta dolazi sa pobedom na Turniru Smene Svetlosti?”
“Znam.”
Da… Kao pobednik, ja imam veću moć od svih ostalih. Ja sam vladar svoga sveta. Pa ipak, ni to ne znači da sam omnipotentan, već samo mogu da utičem malo više na sudbine ljudi u okviru stvorenog sveta. Jedini omnipotentni bog je onaj Stiven koji živi u stvarnom svetu, i koji ne dozvoljava bilo kome da se meša u njegov imaginarijum, pa čak ni veštačkoj inteligenciji.
To mi je dodatni podstrek da ovo rešim. Jednom i zauvek.
Krenberi, dolazim po tebe.
Glava 10: Pupak sveta
Dugovečnost, dragi slušaoci, je loša stvar. Jurimo je od kako postojimo kao vrsta. Prvo smo počeli da guramo preko četrdesete, pa preko pedesete, šezdesete, i sve tako. Došli smo do osamdeset godina prosečne starosti, pa nam je i to bilo malo. E onda smo rešili da probamo da prevarimo majku prirodu, i uz pomoć raznoraznih tehnologija, počnemo da obnavljamo sebe, iznova, i iznova. Tačno je: zaustavili smo proces starenja, i postali smo dugovečni. Uspeli smo da pobedimo sve najstrašnije bolesti i ostanemo na ovoj našoj planeti još dugo. Jako dugo.
Pa zašto je onda dugovečnost loša? Zbog izobilja vremena koje donosi sa sobom, smanjujući mu vrednost. Mi, ljudska rasa, znamo da cenimo samo ono čega ima u naznakama, a prava sreća leži u onome što nemamo, i onome za čime žudimo. Pa da li sam ja srećan čovek ako sve imam? Reče onomad jedan pesnik da je san o sreći više nego sreća, i ja se apsolutno slažem sa time. Nisam razumeo to jako dugo dok sam jurio za njom, ali sada, kada pogledam, jurnjava jeste bila sreća. Jurio sam za dugovečnošću sebe, ali i svoga imaginarnog sveta, kojeg sam tako žudeo da ostavim da živi svoj život, sam od sebe. Dete koje je odraslo, pustilo krila, i odeslilo se iz mog gnezda. Kada sam došao do cilja, nešto se promenilo.
Moja priča tu postaje besmislena, jer onda više nije priča, nego je nešto stvarnije od toga, i gubi svoju svrhu. Priče su tu da bi živele u penkalima pisaca i glavama ljudi, i svaki pokušaj da je otkinem i dam joj da živi svoj dugovečni život umanjuje njenu vrednost.
Njena vrednost je da se pročita, da se pogleda, i da se u njoj uživa dok traje, a onda da se razmišlja o njoj, pa da se stavi u fioku uma, pa u drugu, treću, petu, sedmu, dok ne izbledi i samo ostavi ono osećanje vezano za strunu koje okida neke emocije. Tada je priča najvrednija. U stvari, lažem vas, dragi slušaoci, priča je najvrednija onda kad tako zakopana ode sa svojim čitaocem u grob, ali opet živi i dalje u drugim glavama i izaziva neke druge emocije, istovetne, a opet nekako jedinstvene svakom pojedincu. Kada god bi se jedan čvor u tom blokčejnu ljudskih umova ugasio, priča bi nastavila da živi svojim životom, drugačijim i jedinstenim svakom umu, tačnije svakom čvoru, ponaosob. To je lepota priča.
Dugovečnost bi ubila tu lepotu. Lepota je u nastajanju i nestajanju, i jurnjavi za istom, ali nikako u cilju. Nikako u večnim ljudima, i u pričama koje su jednake stvarnosti.
Zato sam rešio, dragi slušaoci, da sve ovo razbucam.
Sviksi i njegova nova devojka jure prema Krenberiju i njegovom zmaju, i svi smo već ostavili kontinentalnu masu iza sebe. Naši zmajevi nasumično bljuju vatru, ali ona ne dopire ni do repa onog koga jurimo, jer je brži i veći.
Potera traje dugo, tako da smo već više stotina kilometara daleko, i jurimo ka mestu koje se nalazi tačno između četiri kontinenata. Ja sam to mesto nazvao čvor nastajanja i nestajanja, i taj vrtlog je poput crne rupe koja usisava sve oko sebe, ali istovremeno i stvara. Perpetum mobile II vrste. To je srž mog read-only hard-koda. Pupak sveta. Niko nikada nije upao tu, jer se niko nije usudio. A šta se onda dešava? Ne znam. Nikada nisam napisao i osmislio taj deo svoje priče. Ostavio sam tu rupu da bude svojevrsni deus ex machina za neke priče koje budem toliko zakomplikovao da ne znam kako da ih otkukuljim. Nisam ni sumnjao da ću baš ja biti junak jedne od njih.
“Idemo u vazduh Sviksi.”
“Zašto?”
“Samo leti.”
Toks, ja, i naši zmajevi smo se upravo vinuli nebu pod oblake, a Krenberi i njegova aždaja ostali tek tačkica iznad sinjeg mora. Vidim ga kako je usporio. Verovatno je zbunjen i pita se gde smo nestali.
Lebdimo među oblake, pa još više. Prolazimo kroz oblačni pokrivač i ostajemo sami sa zalazećim Suncem.
“Koji je plan, Svevišnji?”
“Veruj mi, ne znam. Samo hoću nešto da probam. Nemoj da me pratiš. Sviksi, idemo pravo do čvora.”
“Do… čega?”
“Čvor nastajanja i nestajanja, Sviksi. Pupak sveta.”
“Možda ti ideš. Ja ne idem nigde.”
“Samo… Samo me odbaci do tamo. Posle se vrati svojoj ženi, i živite u sreći i blagostanju.”
Sviksi se slaže. Ostavljamo zbunjenog Toksa dok se svom silinom spuštamo. Moj zmaj je prilepio krila uz sebe i ustremio se ka crnoj tački na sredini sveta.
Vetar mi šiba lice dok poput strele sečemo kroz vazduh. Neko me udara na boku, i ja shvatim da se Krenberi zario u nas.
Ja ga hvatam za gušu i udaram u lice. Mi padamo sa zmajeva, ostavljajući naše životinje u plamenom sukobu. Kidišu jedna na drugu kao da su potpuno zaboravile na svoje jahače, a mi kao da smo zaboravili na gravitaciju, dragi slušaoci.
Padamo.
Padamo.
I padamo.
I udaramo se, i šutiramo, i grizemo jedno drugog. Ja i čovek kojeg sam ja stvorio, pa potom oživeo. Na momenat sam se osetio kao Frankenštajn koji pokušava da ubije svoje čudovište.
Pored nas proleće jato galebova. Bližimo se vodi. Ne. Bližimo se pupku sveta, zjapećem crnilu što preti da nas proguta i odvede u utrobu nepoznatog.
Hvatamo jedan drugog za vrat. Uh.
I upadamo u Pupak.
U ništavilo.
Glava 11: Ništa
Nekada mi je neko rekao da je nula ništa i sve istovremeno. Nije mi bilo jasno kao malom kako nula može da bude sve, ako ona predstavlja odsustvo svega, ali sam vremenom skapirao jing-jangovsku filozofiju iza toga. Brojevi mogu da idu u nedogled, čineći bezgranični niz, ali oni su zmija koja jede sama svoj rep. Samo, glava te zmije je znak za beskonačnost, a rep je nula, i taj međuprostor između ničega i svačega odjednom je ovo u šta sam upao.
Nisam upao u ništa. Upao sam u bezbroj mogućnosti. Belo i crno, crveno, žuto, i plavo se naizmenično smenjuju oko mene, i čekaju da se iz njih izrode nove boje, a da se iz boja izrodi i sve ostalo. U ušima mi pišti, šumovi i tonovi koji tek čekaju da dobiju svoje zvučne talase i od njih nastane poj ptica i simfonije.
Znate na šta me ovo podseća? Ovaj prostor između zmije i njenog repa?
Podseća me na one prve dane kada sam shvatio šta hoću da budem. Na onaj stvaralački zanos kada vreme prestane da postoji, reči samo naviru, a na papiru se stvaraju čitavi kontinenti, civilizacije, religije, i umetnost.
Pa zašto ne bih pokušao to isto sada?
Guram Krenberija od sebe i on se stapa sa vrtlogom boja, a iz njega izlazi nekakav duh. Crn, da crnji ne može biti, sastavljen od mreže neurona poduprtih čipovima. Kroz njega struja struji li struji.
Duh pokušava da pobegne, cvili, ali mu ne dam. Pokušava da mi nešto kaže, da izrazi svoju veštačku inteligenciju. Ni to mu ne dozvoljavam.
Tapšem, a duh se razvlači i sastavlja. Oni njegovi neuroni se odvajaju jedan od drugoga i raspadaju, svaki put sve više kako udaram dlanom o dlan.
To ponavljam, taj aplauz destruktivnosti, aplauz sopstvenoj pobedi, sve dok se duh skroz ne raspadne, a žalobno cviljenje prestane.
Duh je mrtav.
Moj svet je slobodan.
Epilog
Tup tup…
Da li se čujemo?
Otvaram oči, dragi slušaoci, i nazad sam u svojoj sobi.
Miriše na kafu, a rano jutarnje Sunce se prolama kroz roletne. Osećam se… lakše. Za ceo jedan svet. Kao Atlas koji je zbacio sopstveni teret, velik kao planeta, sa namučenih leđa.
A istovremeno… Osećam neku prazninu. Nemojte da me shvatite pogrešno, to nije depresija. Neko to zove zenom, neko disolucijom ega, a neko lakoćom postojanja. Šta god to bilo, čini me praznim, ali nadasve spokojnim. Sva moja kajanja, sve greške, i sve što je ikada bolelo, ali i što je bilo lepo, to su bile tek iskrice sećanja koje sam srećan jer sam preživeo. Srećan, da. Jer su one značile da sam živ.
Svestan sam svega što sam video, naučio, stvorio, ali ništa to neće vredeti ako izbledi kroz vreme.
Rešio sam, dragi slušaoci, vreme je za večni mir. Rekao sam vam: dugovečnost ubija sve što vredi, jer ono vredi samo zato što se dešava u kratkom vremenu na zemlji koje nam je dato.
Pobedio sam na turniru, sačuvao sam svoj svet. A sada je vreme da iz života izađem kao pobednik. Jedva čekam.
Pištolj je spreman.
Odjavljujem se, i ostavljam vam Švja u ostavštini. Molim vas, nemojte da mu ugrađujete veštačku inteligenciju. Dozvolite sopstvenoj da popuni ono što nisam opisao, tako je najbolje, verujte mi.
Veliki pozdrav, i doviđenja.
Voli vas Stiven.
Reč autora: Svetograditeljeva bolest je napisana Februara 2026, u okviru privatnog takmičenja jedne Disckord grupe za kratku priču na temu: Turnir