Nula
“Založili ste sopstveno dete kao kockarski ulog?” upitao je doktor. Bio je mlad. Primetio sam da nije izgledao srećno što radi u Toponici.
“Pa dobro, doco, nije baš tako.”
“Tako piše u izveštaju.”
“Morao sam to da kažem da bi me primio preko reda.”
“Pa šta ste uradili?”
“Vidi, ja uvek igram samo na crno i crveno. Ne komplikujem sa brojkama. To veče… baš me nije htelo. Pratio sam šta pada, al’ džabe, nikakvu logiku nisam mog’o da uhvatim.”
“Logiku?”
“Pa da, doco. Pratiš šta je padalo prethodnih krugova. Ako je loptica pala na crveno više puta za redom, logika kaže da je veća verovatnoća da će sledeći put da padne na crno.”
“Ne mislim da postoji tu logika. Rulet je igra na sreću.”
“E pa to je tvoj problem, doco.”
Gavrilo. Gde li je on? Družili smo se pre desetak godina, pre nego je zapalio kod njegovih u Aleksinac. Možda on može da uskoči sa nekom kintom. Znam da njegovi imaju.
“A nula?” upitao je doktor.
“Nula, doco, je zajeban igrač.”
“Kad padne nula, onda gubite, obrni-okreni, zar ne?”
“Pa da.”
“Kad padne nula, onda uvek dobija kockarnica?”
“Jeste, to kuća pokuplja.”
“Kuća?”
“Pa tako zovemo kladžu. Sigurno si čuo taj izraz.”
“I vama je u redu da znate da postoji opcija gde umesto da je šansa pola/pola, postoji i treća opcija koja taj odnos menja?”
“To je nula, doco. Nula je prekretnica.”
“Prekretnica?”
“Jeste. Posle nule uvek krenem da dobijam. To je moj srećni broj. Možda izgubim kad padne nula, ali posle sam uvek u plusu.”
“Te večeri se nije pala nula, pretpostavljam?”
“Nije, majke joj ga. Ne na ruletu.”
“A žena?”
“Žena… Žena je bila kući sa mojim šurom, Jocom.”
“I?”
“Ništa, ona je bila deveti mesec, i znao sam da treba da se porodi uskoro, samo nisam očekivao da će baš to veče da se desi.”
Doktor nije ništa odgovorio. Samo me je gledao. Analizirao me je onim njegovim doktorskim očima.
“Nisam ni planirao da se zadržavam, majke mi. Svratio sam samo na kratko, da vidim kakva je ta nova kladža u Malom Vegasu.”
“Mali Vegas?”
“Pa da, doktore, to ti kreće od Pevca, i završava se kod bolnice. Ima tu kladionica od sorte, što se kaže. I sve šljašte kao da sam otiš’o u Grad Greha.”
“Ma nemojte? I šta je onda bilo?”
Doktor definitivno nije delio moje oduševljenje Malim Vegasom.
“E onda sam, doco moj, shvatio da sam puko. Sasvim. Da sam celu platu spiskao na crveno.”
Dok sam pričao to, izvadio sam moblni, našao Gavrin broj, i iskucao: “Kako je, Gavro? Da li možeš da mi pozajmiš deset hiljada. Majka bolesna. Treba za lekove. Vraćam za nedelju dana, čim primim.” Poslao sam mu i broj računa.
Ako prođe, prođe.
“Khm.”
“Izvini doco. Dokle sam stao?”
“Spiskali ste pare?”
“E, pa da. I onda me je zvao šura. Rekao mi je da se Mica porađa, i da treba da odem odma’ u kliniku.”
“Vi ste, naravno, otišao istog trena?”
“E, da je tako lako doco. Šura je rekao da su otišli u privatnu kliniku, i da donesem hiljadu evra kako znam i umem, da platim porođaj, ili će da me, da ga citiram, ‘anulira’. On je intelektualac, znaš.”
“I?” doca se udubio.
“Šta i? Gde da nađem hiljadu evra? Nisam imao ni za žvake. Ali… tu me je pogledala sreća. Batica koji je igrao rulet pored mene je pitao za detetov pol, a ja mu rek’o da ne znam. E sad, vidiš, doco, ja sam primetio da smo on i ja na istim talasnim dužinama. Osetio sam da mogu da profitiram.”
“Kladili ste se u pol deteta?”
“Bingo! On je tvrdio da je dete muško, i da ima ‘nepogrešivi osećaj’, i ‘stopostotni učinak’ kad je pogađanje pola u pitanju. Čak mi je dao pedeset evra, kao ulog.”
“Ulog?”
“Pa da, ako bude u pravu, da mu vratim duplo. Stotku.”
“I?”
“Još nekoliko batica je čulo ovog prvog i njegov stopostotni učinak, pa su rešili i oni da ulože. Da vidiš kad su nagrnuli, za deset minuta sam skupio pare za porođaj.”
“Tek tako?”
“Mi kockari smo čudna sorta, doco.”
“Ali to znači da biste morali da vratite dve hiljade evra ako bude muško?”
“Pa nisam glup, doktore. Naravno da sam znao pol deteta.”
“Pa kako ste uspeli da izgubite opkladu?”
“Nula.”
“Nula?”
“Da, nula. Kuća nosi.”
“Kako je to moguće?”
“Eto, moguće je kad se desi ono što ne očekuješ.”
“Čekajte, dete je… rođeno mrtvo? Imali ste pobačaj?”
“Au, al’ si mračan. Naravno da ne! Pa i da je rođeno mrtvo, mogli bi da znamo pol.”
“Rodilo se, dakle, žensko? Dobili ste pare? Ne razumem.”
“Tako nekako.”
“Tako nekako?”
“Rodilo se žensko. Pa se rodilo i muško.”
“Blizanci?” osmehnuo se doktor.
“Blizanci”, potvrdio sam.
“I? Šta onda?”
“Kaži ti meni, doco? Ja kažem: dobio sam jer se prvo rodilo žensko. Oni hoće da im vratim pare. Ispostavilo se da su među njima zajebani ljudi, koji ne vole da im neko duguje. Zato sam i doš’o ovde, da me skloniš na neko vreme.”
Stigla mi je poruka od banke. Gavrilo je uplatio. Ne mogu da verujem da je prošlo.
“Na koliko dugo?” uzdahnuo je doktor.
“Dogovorićemo se kasnije.”
“Kasnije?”
“Ma da, vraćam se ja za koji sat. Sad idem.”
“Gde idete?”
“Kući.”
“Kući? U Niš? Zašto?”
“Naivan si bre, doco. Idem do kladže, tu u komšiluk.”
“Zašto, pobogu?”
Zastao sam na ulazu u ordinaciju, i osmehnuo se doktoru.
“Doco, posle nule uvek krenem da dobijam.”
Nula je kratka priča koju sam pisao u okviru jednog književnog konkursa. Priča obrađuje problem zavisnosti od kocke u Srbiji.