Careve noćne more (odlomak)
Pred vama se nalaze prolog i prve dve glave knjige Careve noćne more. Ovo je priča o devojci koja ima moć da ulazi ljudima u snove i manipuliše njima. Silom prilika, biće primorana da iskoristi svoj talenat kako bi špijunirala zlog cara koji preti njenoj domovini. Njen zadatak biće da istraži careve snove i pomuti mu planove.
Ova knjiga trenutno nije objavljena, i pred vama je sirova verzija (prolog i prve dve glave). Trenutno sam u potrazi za izdavačem.
Dolaze dani i noći bez jave,
U snu, prolazom oko moje glave
i kao senke, bez šuma, nestaju;
svi događaji i stvarnost prestaju.
Dolaze dani i noći bez jave.
Prestanak Jave, Vladislav Petković Dis
Prolog
Neobuzdana i haotična vatra je gutala Plavi dvor kraljevine Navis, plamen po plamen, varnicu po varnicu, pretvarajući u pepeo i prah sve čega bi se dohvatila.
Bespomoćan, Kralj Efik se teturao duž dugog kamenog hodnika, čupajući ono malo sede kose. Vrelina mu je disala za vratom.
Izgleda da je došao kraj njegovoj vladavini. Njegovom životu. On nije mogao da sačuva svoje malo kraljevstvo od velike stihije koja je pretila da ga pošalje u zaborav.
U toj kombinaciji panike i očaja, kralj je pokušavao da nađe smisao. Da nađe odgovor. Utehu. Nije je bilo na vidiku.
Umesto toga, posmatrao je ljude kako bezglavo trče iz jedne odaje u drugu, pokušavajući da spasu sve što se dalo spasiti: garderobu, umetnine, knjige, i sitne delove nameštaja.
Dim mu je ispunio pluća. Pokušavao je da ga iskašlje, ali uzalud, jer mu je gar, kao kandžama, duboko zagrebao u grlo i bronhije.
“Renis, Karlo!” dozivao je sluge.
Uzalud. Iz njegovog grla nije dopiralo ništa sem grčevitog kašlja.
O, bogovi Kaskora, zašto nisam priznao Varenet? Kao vazala me ne bi dirali. Sada je gotovo, pomislio je.
Vatra je počela da mu nagriza obode svetlo plavog plašta, kojeg je tako ponosno nosio. Osetio je nepodnošljivu vrelinu oko lica, mnogo jaču nego maločas.
Moram da nađem izlaz, kako god znam i umem, pomislio je.
Hodnik je izgledao duže nego inače, a kralj se vukao, nogu pred nogu. Hodao je teško. Od starosti, dima, i činjenice da korača pravo u smrt.
Zašto su mi noge toliko trome?
U svom tom bunilu i ludilu, kralj se iznenada setio svoje kćeri. Tačno je: zašao je u godine kada treba da ima i unučiće, ali nije. Imao je samo nju, prestolonaslednicu, jedinicu, koja je bila još premlada da vlada. Nije mogao da dozvoli sebi da je izgubi u požaru. Barem nju da sačuva, pa onda može na miru da dočeka smrt.
Crpeći poslednje trzaje snage, kralj je zakoračio ka sobi svoje jedinice, pridržavajući se za vrele zidove. Usput je gledao kako se raznobojni murali tope pod ognjenom pesnicom koja ih nemilosrdno uništava. Njegov raskošni dom je sve više ličio na pakao.
Na svu sreću, došao je do plavih vrata pre požara. Svom snagom ih je odgurnuo, i uleteo u prostoriju.
U dečijoj sobi je klečala devojčica, sitna, i kratke smeđe kose. Nije imala više od pet godina.
Oko nje je, takođe, sve gorelo. Dečiji krevet, svetlo-plave zavese, i lakirani ormar od hrastovine pun drvenih igračaka: sve je postajalo gar i ništavilo.
A ona? Ona se igrala, kao da se apsolutno ništa nije dešavalo oko nje. Kao da nije sve odlazilo u nepovrat.
“Miri!”, uzviknuo je Efik. Glas mu se vratio, ali je i dalje iskašljavao dim. Govorio je teško, i grcao posle svake reči. “Šta… šta radiš… ovde sama? Pođi sa mnom.”
Miri je i dalje sedela mirno, zadubljena u igru. Držala je figuricu crvenog zmaja u levoj ruci, dok joj je desna ruka visila u neprirodnom položaju, kao da nema kontrolu nad njom.
Devojčica je odmerila svog oca, i nastavila da se igra sa svojom nesvakidašnjom igračkom. Pomerala ju je levo-desno, ispuštajući zvuk koji, navodno, i zmaj ispušta kada bljuje vatru.
“Buuuuuuuf”, Miri je okretala igračku.
Čak se i malo nasmejala jednom stranom lica. Onom stranom koja nije bila delimično paralisana njenom bolešću.
“Ludo dete”, zarežao je kralj i uzeo je u ruke.
Sa detetom u naručju, on je izašao iz sobe, tražeći izlaz. U tom trenutku, ogromne grede su popustile pod naletima vatre, i počele da padaju. Celokupna konstrukcija dvora je pretila da se uruši svakog trenutka.
Nije bilo vremena za razmišljanje.
Efik je, naslepo, zakoračio kroz plamenove i dim, i više nije mario šta će se desiti. Suočio se sa činjenicom da će završiti svoj život tu. U dvoru koji gori. U kraljevstvu koje propada.
Video je izgorele leševe slugu. Gardisti i pomoćnici su padali i umirali.
A onda…
Onda je čuo zvuk od kojeg se naježio. Duboka, prodorna rika praćena škrgutanjem. Šta god to bilo, ubilo je u njemu i poslednji tračak nade.
Dok je očajnički lutao, tražeći izlaz, on je bacio pogled ka jednom velikom prozoru, gde je spazio ogromnu njušku veliku kao kuća. Kao dvor. A pod njom duboko grotlo kroz koje je kuljao dim.
Zmaj.
U grotlu su se sudarile dve varnice, rađajući još hiljade istih, i spajajući ih u plamen. Vatra iz zmajevog ždrela je pojela sve u kraljevom vidokrugu.
Efik je zažmurio i nastavio da trči. Za nju. Za Miri.
I gle čuda: uhvatio je sebe kako prolazi kroz otvorene dveri i izlazi u vrt. Da li je to bila sreća ili instinkt? Ni sam nije znao.
Pa ipak, prizor pred njim ga nije obradovao. Inače šarenoliko i bujno, to dvorište sa pogledom na more bilo je obuhvaćeno plamenom. Vatra je lizala debla, dok se lišće iz zelenog pretapalo u crno, a onda postajalo pepeo.
Bio je živ. I Miri je bila živa, i jako čudno mirna, držeći svog zmaja u levoj ruci, dok je desnu prebacila preko ramena svog oca.
Taj zagrljaj je bio sve što mu je trebalo.
“Konačno se srećemo”, glas iz daljine se približavao. Dubok, režući. Efik se osvrnuo oko sebe, a onda ugledao ogromnu beštiju kako sleće pravo pred njega.
Ogromni narandžasti zmaj prožet tamno-crvenim venama se nadvijao nad dvorom. Mogao je da ga sravni sa zemljom samo da je sleteo na njega. Nije mu bila potrebna vatra da uništi Efika i njegovo malo kraljevstvo.
“Dakle, ovo je bio tvoj plan za moje kraljevstvo?” upitao je Efik, koji je odjednom dobio čudnu snagu. Znao je sa kim ima posla.
“Dugo si se držao. Moraću da ti čestitam na tome. Svi osim tebe su posustali ranije pod mojom moćnom armijom i mojom vatrom.”
“Pretpostavljam da ništa za uzvrat ne mogu da ti ponudim?” kralj je pokušao da odugovlači razgovor.
Nadao se da će naći nešto, ili nekoga, ko će mu pomoći. Ali je to bilo uzalud. Svi njegovi prijatelji, vojnici, i sluge su izgoreli.
“Ti nemaš više šta da ponudiš”, rekao je zmaj, režući i iritirajući kraljeve bubne opne, “osim… Stani, šta je to što nosiš u rukama?”
“Nije šta, nego ko”, odgovorio je kralj, a onda mu je suza krenula niz pepelom pokriveno lice, čisteći crnilo dok se spuštala niz obraz i ostavljajući za sobom čist trag. “Nju ti ne dam! To mi je kći, jedinica. Nju ti ne dam!”
“Oh, pa vidi ti ko se tu krije. Zdravo, malena. Zar se mi nismo sreli ranije?” zmajev glas je postao nežniji na trenutak, kao da je bio svestan tog krhkog i mladog bića koje je grlilo kralja.
“Ne… Molim te, samo nju nemoj”, kralj je bio na kolenima. Jecao je. “Da li znaš koliko dugo sam je čekao? Da li znaš da mi ona, jedinica moja, osta od jedine žene koju sam voleo… Molim te, Delkere, ostavi mi makar nju. Sve drugo ti dajem.”
Devojčica se okrenula prema zmaju, otkrivajući mu svoju desnu stranu lica, tamnu, zboranu, ispucalu, i ukrašenu krvavo-crvenom beonjačom bez zenice. Efik se pitao da li Miri stvarno ne oseća strah ili ga samo ne pokazuje tom stranom lica koju nije mogla da kontroliše.
“Ti nisi stvaran”, rekla je devojčica zmaju.
“Šta pričaš to?” uplašeno ju je prekinuo otac.
“On nije stvaran”, ponovila je Miri, ovoga puta okrenuta prema svom ocu, otkrivajući i zdravu stranu lica.
“Oh, mala se okuražila”, rekao je zmaj. “A zašto misliš da nisam stvaran? Vidiš da ti je celo kraljevstvo spaljeno. Meni to izgleda prilično stvarno.”
“Nisi stvaran jer te je tata izmislio”, uporna je bila Miri.
Efik je ćutao, zbunjen. Nije mogao ni da sanja da će se situacija odvijati u ovom smeru, i da će se baš Miri suprotstaviti zmaju.
“Da li ste dobro, Vaše Visočanstvo?” upitao je tada zmaj.
Efik je ustuknuo. Zašto je neman od jednom promenila način na koji mu se obraća?
“Tata, kazala sam ti da zmaj nije stvaran”, bila je uporna Miri.
“Visočanstvo, Vi ste se skroz preznojili!”, ponovo je rekao zmaj. Međutim, glas mu sada više nije bio onako dubok i zastrašujući. Poprimio je sasvim drugu boju. Zvučao je kao… Žena?
“Probudite se, molim vas”, rekao je zmaj.
A onda je slika počela da se razbija na komade.
Kralj je otvorio oči.
Plamena više nije bilo. Ni zmaja. Protrljao je oči i ugledao osobu u crnoj haljini i beloj kecelji. Renis, njegova sobarica.
“Da li ste dobro, Vaše Visočanstvo?” žena je izgledala zabrinuto. “Ponovo ste ružno sanjali?”
Efik se užurbano pridigao, i pogledao svoju spavaću sobu, kao da nešto traži. Kapi znoja su mu se slivale niz lice.
“Gde je Miri?” upitao je, prisećajući se svog košmara.
“Miri je… Pa u svojoj sobi, mislim da spava”, odgovorila je zbunjeno Renis.
Kralj je brže-bolje skočio iz kreveta i izjurio iz svoje odaje.
Došao je do dečije sobe i tiho otvorio vrata. Miri je spokojno spavala, ušuškana u plavičaste jorgane.
U levoj ruci je držala figuricu zmaja.
Prvi deo:
Kraljevstvo u plamenu
1. Miri i san bez snova
Miri ni ove noći ništa nije sanjala. Ona nikada u životu nije imala ni jedan jedini san.
Snovi su za nju bili samo prazne priče. Da li je stvarno moguće da ljudi sve to doživljavaju dok spavaju? Ti snovi…
Poput laži i bajki, oni su bili samo plod njihove mašte. Njihovih strahova i želja. Njihovih sećanja. A šta je Miri želela? Čega se plašila? Šta je to tako duboko bilo zakopanu u njenom sećanju, da nije mogla da sanja?
“Ponovo si se uspavala, sram da te bude”, neprijatan glas ju je trgnuo iz pospanosti.
“I ti si meni nedostajao, Karlo”, tiho, sarkastično, je dobacila Miri, osmehujući se polovinom svoga lica. Budila se umorna svakog jutra, bez obzira na to koliko je spavala.
Neprijatni sluga je nije mrzeo, ali nije je ni poštovao. Oduvek je bio nezadovoljan činjenicom da mora da se brine o njoj. To ga je vređalo. Karlo je morao da bude ono što Miri nikada nije imala: majka.
Čovek izduženog i smrknutog lica, u crnom odelu i beloj košulji, prišao je velikim prozorima i razmaknuo zavese, iza kojih se pomolilo letnje Naviško sunce.
“Lenjivice”, ljutio se Karlo, “zar stvarno misliš da možeš da spavaš do deset? Nikada od tebe naslednica. Nikada!”
Zar ovo moram svakog jutra da proživljavam? Okani me se, dosado!
Karlo je prišao krevetu, i prineo joj, kao i svakog jutra, dva peškira i dve posude. Jednu sa vodom, a jednu sa alkoholnim rastvorom. Potom je zamahnuo dlanom na gore, pokazujući joj da se pridigne. Nije želeo više da troši reči na nju. Ako je bio sluga, nije bio i sagovornik. Miri je to razumela.
Petnaestogodišnja devojka, kratko ošišane smeđe kose, se pridigla u sedeći položaj, oslanjajući se na levu, zdravu, ruku.
Desna ruka joj je bila utrnula. Ali to nije bilo od spavanja, već od rođenja. Prestala je da obraća pažnju na to konstantno peckanje, kao da hiljadu mrava laze uzduž i popreko, od ramena do vrhova prstiju, i nazad. Teška bolest, koja je nekada pogađala samo odojčad, učinila njen život malo drugačijim, i težim, jer joj je pokretljivost u desnoj ruci bila ograničena.
Karlo je utopio mokar peškir u alkohol, i počeo da briše desnu stranu Mirinog lica, ispucalu poput zemlje koja dugo nije videla kišu. Desno oko, ono crveno i bez zenice, joj je suzilo. Uvek je bilo takvo posle spavanja. Ništa tu nije mogla da promeni. Suze nisu bile prozirne i slane, već crvene, pomešane sa krvavom skramom koja joj je prekrivala oko.
Kada je plakala, Miri je, moglo se reći, i krvarila iz desnog oka.
Bez pitanja, desnom rukom je uzela peškir od Karla, a onda, počela sama da natapa lice. Polako i staloženo, koliko joj je to ruka dozvoljavala. Karlo je progunđao, a zatim dozvolio devojci da se sama umiva.
“I treba da se učiš. Neću ja biti uvek tu pored tebe”, rekao je.
Miri ga je samo pogledala. Da, bio je baš kao nekakva brižna majka. Gunđao je i pomagao. Samo… nije baš umeo da pruži majčinsku ljubav. A kako je izgledala majčinska ljubav? Miri se i to zapitala par puta u toku svog života.
Ona nije znala kakva to majka treba da bude, jer svoju nikada nije upoznala. Sve što je znala o njoj bilo je iz priča svoga oca, i po nekog šapata između slugu.
“Karlo… Ponovo nisam ništa sanjala”, rekla je uznemireno.
“Možda treba da ti naprave jači čaj, reći ću teta Kosi da stavi više bilja sledeći put.”
“Ne vredi.”
“Čovek mora da sanja, Miri”, insistirao je Karlo. Nije imao više strog izraz. Seo je pored nje, i pogledao je sa dozom sažaljenja. Empatija se u njemu budila svaki put kada bi mu se pogled zaustavio na njenu desnu stranu lica.
“Pa zašto onda ja ništa ne sanjam?”
“Ne znam, ali…”, Karlo se na trenutak zaustavio.
“Šta ali?” Miri je nestrpljivo prekinula tišinu. Sunce je već uveliko obasjalo prostoriju, bacajući žućkaste snopove na otvoreni ormar pun raznobojnih haljina dostojnih jedne princeze.
“Ali… Mislim da znam ko može da ti pomogne”, Karlo je izgledao kao da se upravo sprema da joj oda neku veliku tajnu.
“Ko?”
“Raptur.”
“Raptur? Zaista?” Miri je bila po malo razočarana. Nadala se boljem odgovoru. “On ne može ni sebi da pomogne, Karlo. Šta ja mogu da radim sa tim čudakom?”
“Miri, Raptur ima svoje, hm… ne tako blistave trenutke, ali ja ne mogu da poreknem njegovu genijalnost kada je u pitanju misticizam.”
“Misticizam? Karlo, da li čuješ ti sebe?” bilo joj je neizmerno zanimljivo da Karlo, povučeni stoik koji je svet posmatrao crno i belo, kako se i oblačio, bude zainteresovan za nebulozu kao što je misticizam. Primetila je da se sluga ubrzo obuzdao, i ponovo postao hladan.
“Kako god želiš”, rekao je Karlo, koji joj nikada nije persirao, “ja ću svakako zakazati sastanak sa Rapturom od tri popodne, a ti vidi da li ćeš da se pojaviš.”
Sa tim, Karlo se poklonio, i odneo peškire i lavore iz sobe.
Tišina joj je prijala. Tada je mogla da sabere svoje misli. A misli je bilo mnogo, jer to je tako kod svake petnaestogodišnjakinje. Ipak, njen mozak nije funkcionisao nalik njenim vršnjakinjama. Naprotiv. Miri je radila nešto što nikako nije bilo prigodno njenom uzrastu: brinula je.
Brinula je o svom zdravlju, što je i bilo nekako razumljivo, jer su svi oko nje radili isto to.
Takođe, brinula je i o svom ocu, koji je takđe bio slabog zdravlja, u poznim godinama, i koji je sve teže nosio to breme vođenja kraljevstva. Navis jeste bio mali, ali, čak i malo kraljevstvo je veliki teret za onoga ko je na njegovom čelu.
I to ju je brinulo: što će se ona jednog dana popeti na Naviški presto. A ona je bila samo jedna bolesna devojčica, koja je pola svog budnog života provela u krevetu.
Svakog trenutka, njen otac bi mogao da prebaci taj teret vladanja na nju. A da li je Miri o tome sanjala? Pa, to ne zna. Jer nije imala tu privilegiju da sanja.
Ponajviše je brinula, ipak, o nečemu o čemu je brinuo ceo Navis: invazije Varenećana. Tokom njenih petnaest godina života, Varenet je svakodnevno bio tema razgovora kako među seljacima, tako i među plemićima. Jer to carstvo, na čelu sa Delkerom, za koga se pričalo da je polu-zmaj, pokorilo je gotovo celi poznati svet, od Velikog mora na zapadu, do Mesečeve pustinje i venca planine Kaskor, na istoku. Planine gde su živeli svi Bogovi. Svi osim Navisa, boga mora, po kojem je njeno malo kraljevstvo na jugu i dobilo ime. Navis je, prema predanjima, živeo u moru.
Kraljevstvo Navis je ostalo jedino nepokoreno. I bilo je sledeće na udaru tog zagonetnog cara, za koga se malo šta znalo, a mnogo toga se pretpostavljalo.
“Miriiiina, Miriceee, Miririri, Mirac-Siracccc, lepotice moja, dušice moja”, začuo se glas sa ulaznih vrata. Bez kucanja, krupna devojka Mirinih godina uletela je u sobu. Imala je zlatno-plavu kosu sa crvenim rajfom i nosila je crvenu letnju haljinu na velike bele tufne. Bila je to kćer jednog od plemića i Efikovih bliskih pomoćnika. Silom prilika, Miri je bila prinuđena da se zbliži sa njom.
“Drago mi je da te vidim, Sirela”, Miri je izlažirala entuzijazam. To je otprilike bilo sve što je uspela da kaže.
“Slušaj me, draga Miririri, danas moj i tvoj tata dočekuju Gavrijela sa dalekog puta. A da li znaš šta to znači? To znači da će Gaaaavrijel da upozna…” zastala je pa pokazala prstom prema sebi, i sa oduševljenjem uzviknula, “mene!”
Gavrijel. Miri je razumela zašto njene vršnjakinje uzdišu za njim. Bio je visok, tamnog tena i guste crne kose. Pravi Navišanin. Najbitnije od svega, bio je misteriozan. Uvek se osmehivao sa ivica usne kada je pričao sa ljudima na dvoru, a naročito sa ženama. Znao je da mami uzdahe.
“Smislila sam plan, Mirice”, nastavila je da dosađuje Sirela, “krenućemo do Bate krojača, čula sam da je dobio nove modele korseta sa Sunčanih Ostrva. Gavrijel će se oduševiti!”
“Sirela…”
“…a kada uzmem korset, onda molim te molim te molim te da malo pročavrljam kroz tvoj ormar i probam da uklopim nešto… Molim te?”
Čisto sumnjam da ćeš da staneš u bilo šta, pomislila je Miri.
“Sirela! Mo…”
“…ako ima plavi korset, ali u sličnoj nijansi, poput one tvoje haljine koju si nosila pre tri meseca na kraljevoj večeri, mogla bih da uklopim to sve lepo…
“Sirela!” Miri je podigla glas, pospana i iziritirana. Svaka Sirelina reč bila je poput čekića koji je udara u potiljak. Morala je da joj stane na put.
A onda joj je palo nešto na pamet.
“Siri… Da li znaš ko je Raptur?”
Sirela se vidno nadurila kada ju je Miri prekinula. Ali njena znatiželja je, izgleda, prevladala. Brzo je povratila osmeh, i onda, nekim tupim pogledom rekla:
“Ne. Ko je to?”
“Kako ti se sviđa ideja da sklopimo jedno novo prijateljstvo danas?”
Dve mlade devojke su užurbanim korakom hodale duž strme staze obrasle bršljenom. Devojka kratke smeđe kose, i čudnog izgleda, bila je Miri, a punija i viša devojka do nje Sirela. Jedna smeđa i sitna, a druga visoka, plava i punija.
Miri nije trebalo mnogo da nagovori prijateljicu da krenu u ovu malu avanturu, na šta je Siri bila oduševljena. Ipak, kako su se udaljavale od dvora, a put postajao sve neprohodniji, Sirelin entuzijazam je jenjavao. A onda se pretvorio u strah kada su došle do pećine.
U dubini te rupe u steni su se nazirali plamenovi, i Miri se činilo da unutra gori na stotine sveća. Pogled je nije varao. Ona je hrabro kročila unutra, pridržavajući se levom rukom o zidove, dok se Sirela vukla za njom, nesigurnim korakom.
Pećina nije bila duboka. Između svih tih malih titravih plamenova sveća, stajao je sitan čovek, pognut i sa velikom izraslinom na leđima. Tako veliku grbu Miri nije nikada videla. Ispred njega je bio ogromni radni sto od kamena, koji kao da je izrastao iz same pećine.
Grbavac ih nije primećivao, već je, zadubljen u spise i bočice ispred sebe, gunđao nešto sebi u bradu.
“Ra—”
“Ja sam, ja sam. Uđi, Miri, poranila si puno. Još nije tri”, rekao je. Pričao je glasno i kratko, kao da je štedeo reči.
“Izvinite”, odgovorila je Miri, a onda pogledala Sirelu, koja je držala prilično odstojanje. Kada se Raptur okrenuo prema njima, Sirela je prebledela.
Mistik u pećini je takođe bio bled. Zapravo, koža mu je bila porcelanski bela, izbledela od nedostatka Sunčeve svetlosti. Bledi čovek, i to u Navisu, ni manje ni više, pomislila je Miri. Nikada nije videla nekog takvog.
Miri je čula mnogo priča o njemu, jer Raptur je bio živa legenda u celom Navisu. Ali većina njegovih dogodovština verovatno nije bilo istinito. Čudni ljudi, marginalci, bolesnici, umetnici, i sanjari i svi ljudi koji nisu vodili normalan život, često su bili predmeti izmišljotina među običnim svetom. Ljudi su voleli takve priče, i rado ih delili među sobom, a Princeza je to nekoliko puta iskusila i na svojoj koži.
“Dobar dan”, rekao je Raptur i pružio ruku Miri, a potom i Sireli, koja je oklevala da se pozdravi sa mistikom. Miri je znala da Raptur nije čovek koji se klanja. Cenila je to, na neki čudan način.
“Dakle, problem sa snovima, je l’?” upitao se grbavac. Miri je izbrojala ukupno tri zuba. U obe vilice.
“Pa… Da. Zapravo problem nedostatka snova”, odgovorila je Miri.
“Molim te dođi i legni ovde.”
Raptur je odmah prešao na stvar, pokazujući joj na kamenu ploču u uglu pećine preko koje je bila prebačena uflekana prostirka. Miri je ćutke krenula, ali joj se stomak izvrnuo pri pomisli da će njena koža doći u dodir sa tim… dronjkom.
“Miri!”, prasnula je Sirela, “Pa nećeš valjda?”
Miri je se nije toliko obazirala. Sirela joj je samo pravila društvo, a nije bila njen moralni savetnik.
“Slobodno legni i opusti se”, rekao je Raptur. Bio je spor i valjda star. Njegove godine nije bilo toliko lako odrediti.
Mistik je otišao do kamenog stola, provlačeći se između sveća koje su gorele na podu. Otvorio je par knjiga, a zatim počeo da prosipa nekakvu plavičastu tekućinu iz jedne posude u drugu.
To je trajalo dugo. Miri se uznemirila, a i Sirela je poskakivala nestrpljivo i uplašeno.
“Siri, da li znaš sama da se vratiš u dvor?” upitala je Miri. Plava devojka je samo klimnula glavom. Očigledno je to žarko želela.
“Da li će nas gospođica prijateljica napustiti?” delovalo je kao da Sirelina nervoza zabavlja Raptura. Sekund kasnije, ona je izletela iz pećine, bacivši još jedan pogled ka Miri, koja je samouvereno klimnula glavom.
Odvratan smrad se proširio kroz zadimljenu pećinu. Izvor toga je bila čudna mešavina koju je Raptur konačno napravio, i prineo Miri.
Plavičasta tečnost je ključala, ali nije bila vruća. Nije izgledao previše ukusno. Naprotiv, Miri se zgrozila, ali je uspela da potisne nagon za povraćanjem.
Ovaj dan nije počeo onako kako sam isplanirala, pomislila je.
“Moraćeš da popiješ sve od jednom. Tako kaže uputstvo”, rekao je Raptur.
“Da li mogu makar da znam šta je to?”
“Oh, izvini. Kako neprofesionalno sa moje strane”, nasmešio se mistik i otkrio sva tri zuba, “to je snotvor. Nije nešto što pravim svakog dana. Ne dolazi previše ljudi koji imaju nedostatak snova.”
“Hoće li mi pomoći da počnem da sanjam?” upitala je Miri.
“Biću iskren. Ne znam. Ne znam ni koje su nuspojave. Znam samo da nije smrtonosno”, rekao je Raptur.
Srce joj je tuklo poput Idearovih bubnjeva. Odmerila je onaj napitak i naiskap popila odvratnu tekućinu.
“I šta sad?” upitala je.
“Uskoro će krenuti da deluje.”
Raptur je izvadio sat iz ofucane braon odore koja mu je prekrivala stopala.
“Kada?” nestrpljiva je bila Miri.
“Tri… dva… jedan”, Raptur je sklonio sat. “Sada.”
Mistik je postao samo silueta satkana od plamenova sveća. A onda je sve postalo crno.
Miri je otvorila oči.
Iznad nje se našlo nekoliko poznatih lica. Pored Raptura, koji ju je zamišljeno posmatrao, stajali su njen otac, Gavrijel, Karlo, i Sirelin otac, Đanto. Svi su izgledali zabrinuto.
“Da li je to moja Miririri budna?” visoki, iritantni glas je prodro direktno do Mirinog malog mozga. Drugi put za redom danas.
“Jesi li dobro, kćeri?” upitao je kralj Efik. Bio je zabrinut.
Miri se pridigla, ćuteći, dok su ljudi oko nje iščekivali da progovori. Osetila je kako je napušta i poslednji trčak nade.
“Nisam ponovo ništa sanjala”, prošaputala je. “Mislim da je sve ovo uzalud. Nije mi suđeno da sanjam, izgleda.”
“Nemoj tako da pričaš, Miri,” rekao je kralj. Otac je pokušao da je oraspoloži, ali joj je samo još više podgrevao osećaj razočarenja.
“Kako si Miri?”, upitao je zanosni Gavijel i osmehnuo.
“Do… Khm, ovaj… Dobro sam”, odgovorila je Miri. Ispravila se i raširila usne u polu-osmeh, onakav kakav je jedino mogla da izlažira.
Na stotine sveća oko nje je gorelo neumoljivo. Zašto je ovoliko vrućina? Za ime Navisa, u pećini smo.
“Miri, kaži mi, molim te, da li si ti ikada išta sanjala?”, upitao je Gavrijel, i seo pored nje na kameni krevet.
“Nisam. Nikada.”
“Potrudi se da se setiš. Probaj da se baš baš baš vratiš u svoje detinjstvo”, predložio je Gavrijel.
“Ma, probala sam. Ne ide. Ja ionako ne mogu da se setim mnogo toga kad sam bila mala.”
“Čekajte”, uskliknuo je Raptur, “mislim da imam rešenje.”
Svi su pogledali u sitnog bledog čoveka, kao da su ga zaboravili na trenutak.
“Pa kazuj”, naredio je Đanto, koji je sa svojom ćerkom držao distancu.
“Postoji jedan napitak…” rekao je Raptur, pa zastao. “Ne… Ipak, zaboravite.”
Svi su digli glas na njega, istovremeno, i u pećini je nastala potpuna zbrka. Raptur ih je prvo gledao uplašeno, a onda ih ućutkivao.
Hrabro od jednog mistika da se tako ponaša pred kraljem, pomislila je Miri, koja je jedina ostala tiha u tom metežu.
“U redu, gospodo. U pitanju je Nezaborav.”
Nezaborav. Miri je čitala o tom napitku nekada. Navodno je imao mogućnost da probudi sva sećanja kod onog koji ga popije. Princeza, naravno, u to nije verovala.
“Nezaborav je, vidite—”
“Znamo šta je nezaborav”, prekinula ga je Miri, “koliko je opasan?”
“O, pa ja ću ti napraviti blažu varijantu”, odgovorio je Raptur, “ne bi trebalo da bude opasan uopšte.”
“Onda ga smućkaj”, naredila je.
“Miri, kćeri, jesi li sigurna?”, upitao je Efik zabrinuto.
“Jesam, oče”, odgovorila je, a onda se ponovo okrenula ka Rapturu. “Da li će Nezaborav da otključa baš sve?”
“Oh, pa ne baš. Setićeš se svega u poslednjih osam do deset godina. To je sasvim dovoljno. Mi sećanja stvaramo čim se rodimo, samo ona ostanu zakopana negde duboko u nama, samo… Nezaborav nije toliko jak.”
Raptur je već prionuo na posao dok je pričao.
“A šta jeste?” upitala je Miri.
“Uh, nemam odgovor na to”, rekao je Raptur. “To nije moja oblast. Ali siguran sam da je to moguće ako neko dovoljno duboko zađe u podsvest. Mislim da je i samo sećanje na sopstveno rođenje zakopano negde duboko u nama.”
Mistik je ubrzo doneo bočicu koja je sada bila ispunjena crvenom tekućinom.
“Evo, popij gutljaj.”
Miri je pomirisala piće, a onda otpila gutljaj. Ovoga puta, tečnost je mirisala prijatno, na sveže Naviške mardarine.
Svi su je gledali Miri sa očekivanjem, a njoj je samo postalo još više vrućina. Kao da cela pećina gori. To ju je unervozilo.
“I šta sada?” upitala je Miri. “Hoće li sećanja krenuti da naviru?”
“O, ne…”, odgovorio je Raptur, “to bi bilo zaista užasno iskustvo. Sećanja se javljaju samo kada kreneš da kopaš po njima, a najbolji način je da ti neko postavi pravo pitanje.”
“Hm, ali šta ja pravo pitanje?” upitala je Miri.
“Miri, jesi li sanjala nešto nekada?” uzvratio je Raptur pitanjem. Jedva je čekao da ga postavi.
I tada se Miri setila nečega.
Jednog sna koji se ponavljao, iznova i iznova: dvor koji gori, njenog oca u očaju, i ogromnog zmaja koji je došao da spali čitav Navis.
Pogled joj se izgubio u daljinu. Proživljavala je svaki detalj tog sna, i osećala ga na svojoj koži. Vrućina u pećini joj je upotpunila taj doživljaj.
“Pa?”
“Sećam se.”
“Čega?” upitao je Efik.
“Kraljevstvo je gorelo. Zmaj je sve spalio… Ti… ti si trčao”, rekla je Miri. “A ja… Ja sam te tešila, i pričala da sanjaš.”
“I da zmaj nije stvaran?” upitao je Efik.
“Da”, uskliknula je Miri, kao da se probudila iz transa.
“Pa, gospodo”, osmehnuo se Raptur, “izgleda da imamo noktivojanta među nama.”
2. Miri i demoni sna
Noćna šuma je izgledala strašno izbliza. Princeza ju je uglavnom posmatrala iz sigurnosti svojih odaja, odakle je bila samo zeleni pokrivač, još jedna boja već bogate palete Naviške kraljevine.
Okrenula se iza sebe, i odmerila svoj dom, Plavi dvor, okupan narandžastom svetlošću zalazećeg Sunca.
Za razliku od Noćne šume, Miri je retko imala priliku da ga pogleda svoj dom iz daljine, i uoči njegovu veličanstvenost. Dvor Navisa bio je, takođe, ukrašen raznim toplim bojama koje su plesale oko one glavne: svetlo-plave. Naviško-plave, kako su je mnogi zvali.
Najveća kula je bila na vrhu, dok su pomoćne kule, zgrade, i kućice, bile izgrađene na samom brdu i njegovom podnožju koje se prelivalo u pesak. Pesak se pretvarao u more, a more je vodilo… Ko zna gde? Jedino je Mirin stric, Efikov mlađi brat, možda znao. Ali čika Adir je već godinama na svojoj morskoj pustolovini, pomislila je.
“Ideš li?” upitao je Raptur, koji je tapkao u mestu.
“Idem, idem”, odgovorila je. Ali je ostala još par sekundi da upije svu lepotu Navisa. Taj sklad kamene i drvene građe nije postojao nigde na svetu. Tako mali, skrovit, a opet nekako velelepan. Nije bio izgrađen za odbranu, već za divljenje.
Zbog toga je Plavi dvor Navisa bio lak plen za napadača. Kako nas Delker još uvek nije napao, samo bogovi Kaskora znaju, pomislila je i zakoračila u šumu, prateći Raptura.
Po prvi put u njenom dosadnom i običnom životu, desilo se nešto što ju je zaintrigiralo. Ta reč, koju je izgovorio Raptur pre par sati, i dalje joj je zvonila u glavi: noktivojant.
“Miri, moram da te upozorim”, rekao je bledi čovek, dok je polako preskakao korenje i granje. “Ta žena koju idemo da vidimo, ona je… pomalo čudna.”
Zar može da bude čudnija od tebe, Rapture, pomislila je Miri.
“Zar može da bude čudnija od tebe, Rapture”, ponovio je Raptur naglas, a Miri se trgnula. Srce joj je ubrzalo. “Pretpostavljam da to razmišljaš. Da, može.”
Miri se ubrzo smirila. Raptur je, ipak, samo bio pronicljiv. Čudan i pronicljiv.
“Kako je čudna?” upitala je.
“Pa… Nepredvidiva je. Kao i mnogi noktivojanti. Ta rabota može da izludi čoveka ako nije pažljiv.”
“Rapture… Šta su noktivojanti?”
Raptur se na trenutak zaustavio, i pogledao je zbunjeno i namršteno. U očima mu se videlo da je začuđen što Miri to ne zna.
“Pa ljudi koji kontrolišu demone snova.”
“Demone… šta?” zamalo se zagrcnula.
“Pa demone snova, Miri. Znaš ih valjda: Besnogor, Moromor, Strahovid, i ostalo društvo?”
“Rapture… Ja bukvalno nemam pojma o čemu pričaš.”
Raptur je progunđao nešto sebi u bradu. Nije bio srećan što mora ovo da radi, ali mu je kralj naredio. A kralju nije smeo da se protivi. Insistirao je da samo Miri pođe sa njim, jer nije želeo da uplaši Džes.
Ko god ta Džes bila.
Šuma pored mora bila je gusta, a između stabala provlačio se slankasti miris mora. Nisu mnogo pešačili pre nego je Miri ugledala taj nesvakidašnji prizor: kućica od drveta koja se neverovatno dobro uklapala u okolinu. Da je Raptur nije pokazao svojim uvijenim štapom, nikada je ne bi ni primetila.
“Dakle, upamti Miri, šta god Džes kaže, ti samo klimni glavom. I nemoj da joj se supotstavljaš. To ostavi meni”, rekao je Raptur, i samouvereno zakoračio ka kućici.
“Čekaj”, zaustavila ga je Miri, “mogu li bar da znam zašto idemo kod te Džes?”
“I ona je noktivojant. Možda… možda može nešto više da nam kaže. Makar… Efik tako veruje”, odgovorio je Raptur.
Zašto je ovoliko nesiguran? Rapturova rasejanost joj se nije dopadala. Nešto je zaista bilo čudno u vezi te Džes. Bez obzira na to, Miri je pošla prema kućici, uveravajući mistika da je spremna.
Raptor je zastao ispred malih drvenih vrata, i pokucao, sasvim tiho, vrhom svog štapa.
Ništa.
Ponovio je, ovoga puta malo jače. I dalje niko nije odgovarao. Polako je gurnuo istrulela vrata donjim delom štapa i ušao. Miri ga je pratila u stopu.
Prostorija je bila uboga, sa trošnim ormarićem, starom peći, i raznim drvenim i staklenim posudama na omanjem stolu. Jedino što je odskakalo od ostatka jednostavne unutrašnjosti bila je polica sa čudnim drvenim figuricama. Miri je prepoznala jednu od njih: crvenog zmaja. Istog onakvog kakvog je imala u detinjstvu.
U uglu prostorije je ležala osoba, okrenuta leđima. Ovo mora da je Džes, pretpostavila je Miri.
Raptur je pokušao da je ćušne vrhom štapa, ali pre samog dodira, žena se sumanuto okrenula, kao da je sve vreme bila budna, i zgrabila Rapturov štap.
“Šta hoćeš, matora drtino, zar ne vidiš da spavam?” upitala je, promuklog glasa.
Imala je krvave oči, kao da nisu bile zatvorene danima. Mreža sitnih kapilara joj je pulsirala kroz beonjače.
“Zdravo i tebi, Džes,” osmehnuo se Raptur usiljeno.
“Šta hoćeš, pitala sam te?” Džes je bila besna.
“Imam jednog gosta za tebe. Njeno ime je Miri.”
“Drago mi je”, odgovorila je Miri i poklonila se trapavo.
“Šta hoćeš Miri?”, upitala je Džes. Očigledno dugo nije živela među ljudima.
“Imamo sumnju da je Miri poput tebe”, konstatovao je Raptur. “Mislimo da je noktivojant.”
“Oooo… Miri. Negde sam čula to ime već”, rekla je Džes. A onda im okrenula leđa i… Nastavila da spava? Miri se učinilo kao da је čak i zahrkala.
“Džes… Džes, molim te. Da li možeš da nam pomogneš?” upitao je Raptur. “Džes, Miri nikada ništa ne sanja.”
Čudna i strašna žena je prestala je sa hrkanjem.
Skočila je na noge, i dogegala se do Miri. Zagledala ju je ludačkim, krvavim očima. Približila se toliko da je Miri osetila njen ustajali dah.
“Šta ti je to na licu?” upitala je Džes.
“Ovo?” pokazala je Miri na svoju desnu stranu lica. Onu pogođenu bolešću.
“Da… Šta ti je to?”
“Takva sam od rođenja.”
“Ne valja ti to, dete.”
“Hva… Znam”, rekla je Miri. “Nije baš prijatno.”
“Miri… Miri, Miri, Miri. Zašto mi zvuči to tako poznato? Da te nisam sanjala?” Džes se na trenutak odaljila. I dalje nije odvajala pogled sa princezinog lica.
“Možda si čula za nju jer je ona prestolonaslednica Navisa” rekao je Raptur. Pokušao je da razvedri sumornu atmosferu u sobi.
“Ne. Nije to”, rekla je Džes. Nije nimalo reagovala na tu informaciju. Kao da joj to nije bilo bitno.
Ova žena je ozbiljno bolesna, pomislila je Miri. Osetila je nalet tuge.
“Znači, ne možeš da sanjaš?” upitala je Džes, a onda počela da hoda po sobi, gledajući u pod.
Nešto je tražila. Kada ga je spazila, njeno usukano lice se razvuklo u osmeh, praveći reljef na njenim obrazima. Te bore. Te brazde. One nisu bile od starosti, jer ona nije mogla da ima više od trideset pet, po Mirinoj slobodnoj proceni. Sigurno ju je nešto zadesilo. Nešto što je ostavilo trajne posledice.
Džes je uzela sa poda suvi list, koji je ubacila u staklenu posudicu i počela da ga mrvi komadom drveta.
“Probao sam sa snotvorom, Džes”, tiho je rekao Raptur. “Ne vredi.”
“Nije ovo snotvor, glupanderu”, drznula se žena, “ovo je nešto drugo.”
Dodala je i prstohvat nekakvog praha, a zatim sve to pomešala sa vodom. Da li ponovo treba da se trujem ovim napicima, pomislila je Miri.
“Čekaj… Ti praviš običan napitak za uspavljivanje”, primetio je Raptur.
“Gledaj svoja posla.”
“Ne planiraš valjda da dozivaš demone sa Miri?”
“Samo jednog.”
“Džes, da li je to sigurno? Ne želim da joj se išta desi”, rekao je Raptur.
“Neće joj se ništa desiti. Sedi tu i ćuti”, drsko je odgovorila Džes.
Miri je uplašeno pogledala u Raptura koji je tiho dobacio princezi: “Mi imamo neku zajedničku prošlost, znaš…”
“Nešto si rekao, matora drtino?” obratila mu se Džes. Namestila je prostirku na podu, i postavila stari prašnjavi jastuk.
“Niš… Ništa”, odgovorio je.
“E pa, ako je tako, hajde mala, dođi ovde, legni, i popij ovo.”
Miri je pogledala u Raptura. Mistik je klimnuo glavom, kao da odobrava to što će Miri da uradi. Verovala mu je, iako je i dalje primećivala njegovu zabrinutost.
Popila je onaj napitak, što je učinila i Džes, koja je ubrzo krenula nešto da bunca, otvorenih očiju.
Ubrzo je i princeza zaspala, zagledana u crvenu figuricu zmaja na polici.
Miri je stajala u šumi. Mnogo većoj, i mnogo, činilo joj se, tamnijoj od Noćne šume. Kao da je ukleta. U daljini je spazila mladu, lepu ženu, koja je hodala sa korpom u rukama.
Ovo je san, pomislila je Miri. A ta žena… To je definitivno Džes. Da li da joj priđem?
Džes je zaista bila lepa u snu. Imala je dugu plavu kosu, i spokojni izraz lica. Nije imala onaj ludački pogled kao na javi. Miri ju je posmatrala iz daljine, dok se šuma oko nje menjala, prelazeći iz tamne i turobne u svetlu i čudesnu, punu raznobojne flore i faune, nikada do sada viđene.
U snu sam, naravno da se ovde dešavaju nepredvidive stvari, podsetila je sebe Miri, a zatim krenula ka Džes. Spremala se da je dozove, ali je odustala od toga, kada se pored plavokose žene pojavio visoki, mladi čovek, crne kose i brade, i nasmejanog lica.
Džes mu je pala u zagrljaj, a Miri je odlučila da ne prekida taj momenat. Videla je sreću na ženinom licu.
Da li je taj čovek Raptur?, pomislila je.
Dok je posmatrala mladi par, shvatila je da u svojoj ruci drži nešto. Na njenom dlanu je bila mala drvena figura crvenog zmaja. Kako je to dospelo ovde?
Iznenadila se što ne oseća težinu i utrnulost u desnoj ruci. Opipala je desnu stranu lica, i shvatila da je glatka. Koža nije posedovala napuklu i naboranu teksturu koju je imala celog života. Čudno… u snu nemam nikakvih fizičkih nedostataka, pomislila je.
Par ispred nje je šetao šumom, držeći se za ruke. Sreća je zračila iz njih. Da li da ih dozove?
Da, to je samo san. Šta može da pođe po zlu? Odlučila da im se obrati.
“Džes?” pozvala je ženu.
Žena nije reagovala.
“Džes?” ponovila je Miri, glasnije.
Okrenula se. A kada je ugledala prinezu, osmeh je nestao sa lica. Više nije delovala smireno i sretno.
“Kako si dospela ovde?” upitala je. Miri je ubrzo primetila da Džes gubi svoju lepotu, ubrzano stari, i vraća joj se onaj zakrvavljeni, ludački pogled.
“Odakle ti ovde? Odakle?” ponovila je glasno.
“Bile smo do malopre u tvojoj kući…”, pokušavala je da se odbrani Miri. Da objasni.
Džes je potrčala, izbezumljena, ka princezi. Drala se, psovala je, a onda ju je udarila iz sve snage. Pesnicom u glavu.
Ovome se nisam nadala, pomislila je Miri, dok joj je bol prožimala.
Sve je posalo crno.
Miri je otvorila oči.
Prestolonaslednica Navisa se pridigla, trljajući svoje čelo tamo gde ju je Džes udarila u snu. Nije osećala bol, ali je, na neki čudan način, osećala tragove tog udarca.
Pogledala je oko sebe. Raptur je sedeo zavaljen u staru drvenu stolicu, koja je pretila da se rapsadne pod njim. Oslonio je svoju grbu na naslon, i blenuo u vrh svog štapa.
Nekoliko trenutaka kasnije, probudila se i Džes, iskočivši iz kreveta. Ludačke crvene oči bile su usmerene ka Miri.
“Ti… Ko si ti, Navis te udavio?” Džes je škrgutala zubima, polako se približavajući devojci. “Kako si to uspela?”
“Kako sam uspela šta?” upitala je Miri, iako je znala na šta Džes misli.
Raptur je ustao polako, osmehujući se nervozno. Video je da se Džes sprema da nasrne na Miri.
Prekasno je reagovao.
Žena je skočila ka princezi, i uhvatila je za gušu.
“Kako… Kako si ušla u moj san?” vikala je na Miri, koja je pokušavala da se odbrani levom rukom.
Na svu sreću, Raptur je brzo reagovao i štapom udario Džes po sred glave. Ona je skočila i jauknula, držeći se za potiljak.
“Da li si ti normalna, Džes? Šta radiš to?” upitao je Raptur.
Džes se povukla u ugao svoje straćare poput neposlušnog šteneta koje je gazda upravo udario po brnjici.
Raptur je zatim prišao Miri, i upitao: “Šta se desilo?”
“Nekako sam uspela da se nađem u Džesinom snu, baš kao što sam, kao mala, bila u snu svoga oca”, objasnila je Miri, i dalje uzrujana pređašnjim događajima.
“Džes, kojeg si demona prizvala?” okrenuo se Raptur ka ženi koja je zapomagala i jecala. “Džes, izvini. Znaš da si prešla granicu. Smiri se.”
Žena je prestala da jauče, a onda je sasvim tiho rekla: “Ne razumeš…”
“Molim?”
“Ne razumeš, Rapture”, smirila se Džes, “ja nisam prizvala ni jednog demona.”
“Ali rekla si bajalicu prizivanja.”
“Da, samo što… Ja sam prizvala Ponovjava, kako bih sanjala isto što sam sanjala pre vas”, rekla je Džes. “Kako bih sanjala isto što sanjam mesecima.”
“Hm…”, začudio se Raptur, “hoćeš da kažeš da se Miri našla u tvom snu bez prizivanja Umrežnika?”
“Da, Rapture. To nije moguće”, Džesin glas je zadrhtao, “Ili je ona sama prizvala Umrežnika i ušla u moj san, ili…”
Miri je bila zbunjena.
“A da ti ne znaš da kontrolišeš demone sna?” upitala je Džes prestolonaslednicu.
“Ja prvi put čujem za sve ovo”, odgovorila je Miri nelagodno.
Demoni sna, za ime Navisa, kako to čudno zvuči. I ko su Ponovjav i Umrežnik?
“Ne laži!” brecnula se Džes i opet nasrnula na Miri. Rapturov štap je sevnuo preko ženinih prstiju. Džes je jauknula i ponovo se povukla u ugao sobe.
“Izvini Miri, ali tako mora”, Raptur je pogledao ka princezi, a zatim se obratio Džes, “Moraš da se iskontrolišeš, Džes, ipak je Miri kraljeva kćer.”
Džes se ukipila, i na trenutak zatvorila oči. Zapravo, to je prvi put da je Miri primetila da je čudna žena zaklopila kapke.
“O, kraljeva kćer?”, rekla je, i kao da se konačno opustila. Prvi put joj je, izgleda, doprlo do mozga ko je zapravo Miri. “Da… Sećam se kralja, i… njegove žene.”
Ali, to nije dugo trajalo. Sekund kasnije, Džes se izdrala jače nego ikada: “Gubite se! Gubite se, ili ću vas ubiti!”
Miri se zamrzla od straha.
“Pa ti si mi Katrenino kopile doveo u kuću”, Džes je sasvim poludela, “ne želim da imam nikakvih posla sa njom. Ne više.”
Gledala je prodorno u Miri, deklamujući: “Ti si dete rođeno u tami, i jedino tami pripadaš. I taj beleg na tvom licu je kazna. Kazna zbog stvari u koje se upetljala nesretna Katrena.”
Zastala je, pa dodala: “Majku smo morali da ti ubijemo, ali trebalo je i tebe. Takvima kao što si ti nije mesto na ovom svetu.”
“Miri, polazi”, Raptur je povukao devojku za rukav crne haljine.
Princeza je ćutke izašla iz straćare dok ih je Džes ljutito pratila pogledom. Raptur je jurio nazad, dok ga je oblivao hladan znoj. Miri ga je pratila bez pogovora.
Noć nad Navisom bila je mlada, a Miri je znala da ni večeras neće sanjati ništa. Naprotiv, ostaće budna još dugo. Jako dugo. A reči ove čudne žene će joj zvoniti u glavi do prvog Sunca.
Ti si dete rođeno u tami, i jedino tami pripadaš.