Dva sveta granica

Kada sam video da je kazaljka prešla 200, naježio sam se, majke mi. A prizor, da ne poveruješ: zubato Sunce mi obasjava lice, piči muzika, a moj Becko juri ka Begeu. Dobro, Becko nije moj, dao mi ga bata Mare. Ali danas je moj, i tako se osećam.

Verna kopija Rolexa hvata snopove Sunca, koje se rasipa kroz Beckovu besprekornu šajbu, pa me malo opali po licu.

“Će mi dodaš naočarke?”, pitam mog drugara i saborca Španskog, koji je poš’o da me bodri u moj pohod na Beograd. On vadi besprekorne Ray Banke, i ja ih stavljam, dok merkam svoj odraz u retrovizor. Ovo je jebeni život. Ima Ena da padne na dupe kad me vidi.

Uh, Enino dupe.

Zamišljam je u laganoj letnjoj crnoj haljini kako drži čašu belog vina.

Ali, Januar je, brate, jebi ga, kakva letnja haljina.

Nema veze, neka bude to beli kaputić neki, na pufnice. Nos joj crveni na ovoj hladnoći dok me čeka kod… Imaju li Beograđani konja? Nije ni bitno, Becko ima konja. Jedno 300 konja.

I sad, zamišljam: dolazim ja, pokupljam je, i cepamo u neki elitni restoran. Ja parkiram Becka ispred, a onaj lik što kao u filmovima parkira kola uzima moj ključ. Ja mu dajem crvenu za uslugu. U stvari, mnogo je to. To znači da mi ostaje još 23 crvene do kraja meseca. Sranje, tek je peti. Nova godina bila skoro… Je l’ dovoljno da im dam petsto kinte?

“Španski, kol’ko ljudi u Bege daju bašiš?”, pitam ja dok merim svoju ruku koja steže Beckov volan i šara Rolexovim odsjajima Sunca.

“‘Bem li ga. Će bude dovoljno valjda petsto?”

“Tako sam i ja nešto razmišljao.”

Mašta ide dalje. Ulazimo u restoran, neki elitni, i naručujemo neko skupo vino… Možda ono od Zvonka Bogdana. Ja joj šapućem na uvo i… ona me vodi kući i sva ushićena me skida.

Ne. Ne. Ne. Ne. Mora se smirim malo s maštu, ću se uzbudim previše.

Istočna kapija Beograda sramežljivo je provirila svoju glavu u daljini, dok je Becko šibao ka Autokomandi. Voleo sam taj prizor uvek, ali sam ga inače dočekivao zgužvan negde na zadnje sedište Niš Ekspresa. Sad dolazim na belog konja. Dobro, Becko je siv. Metalik siv. Ali nije ni bitno.

Isključujem se kod Autokomande i cepam do Slaviju. Tražim neki parking jedno pola sata – sat. Jebeno se svuda plaća. Čini mi se da ima hiljadu zone za parkiranje, ali neću, b’e. Obiđem pola Begea, čini mi se, i skontam da je skoro pa dva popodne, a i subota je. Parkirao sam, ne znam ni ja gde, upalio sva četri, u slučaju da naiđu iz parking servis, i čekao da vreme kada se plaća parking istekne.

“Ej b’e, eno ga Vuk Drašković”, Španski je dobar, al’ je glup. Uvek je tu da me podrži, pođe sa mnom gde treba, pomogne, pa se čak i potepa, jer je dosta krupniji od mene. Ali nisam imao snagu da mu pričam razliku između Karadžića i Draškovića. Verovatno će i on sam da skonta šta je lupnuo.

Uzeo sam odelo iz gepeka, stavio ranac na leđa, i pravac u hotel. Iznajmio sam jednu sobu za mene i Španskog.

Mora priznam, bilo mi sumnjivo što je taj legendarni hotel bio tol’ko jeftin. O Slaviji sam čuo samo u onu pesmu sa Džeja, gde on onako mali razbija kako peva, a vizuelnu kontratežu mu pravi Mina koja zavodljivo vrcka.

Hotel izgleda kao da je ostao u sedamdesete. Keve mi, Ambasador je bio naučna fantastika za ovo, i pre nego su ga renovirali. Sobe su velike, ali brate ima onaj telefon sa žicu onako uvijenu, i ono čudo što se vrti u krug da bi pozvao broj. Samo Titova slika na zid fali.

Slavija… a zvuči moćno, majke mi.

“Bate ovo izgleda k’o spavaća soba kod moje babe u Mokranjčevu”, Španski je izvadio od negde nekakav pileći batak i glockao ga u najveće. Na trenutak sam se iznervirao, pa se odma’ i razljutio. Neka ga, mora tol’ka kilaža da se održava.

“Idem da se tušnem, spremam se, i palim. Ena je rekla da se nađemo ispred neki splav, mislim da se zove Frilenser… tako nešto.”

Španski je potvrdno klimao s glavu dok je s očnjak kidao poslednji parčići mesa.

“Ti… ono… izmaj se po Bege, pa će se nađemo ovde kad završim.”

“Ću vidim šta ću radim. Ej, ponesi si i ovo”, Španski mi dodaje skakavac, isti onakav kakvim je sek’o meso, ali ne toliko mastan. U stvari, umastio je dršku kad’ ga je uzeo s prljave ruke.

“Lud li si? Pa idem sa Enu da se nađem. Šta će mi nož?”

“Nek se nađe. Možda će treba da joj isečeš burek”, kaže Španski podrugljivo, i ja uzimam onaj nož, brišem ga o farmerke i stavljam u džep.

Proveravam telefon. Opa! Poruka od Ene: “Nalazimo se u 7, po dogovoru?”

Odgovaram joj potvrdno, i stavljam smajli onaj što kao maše ručicama. Jebi ga, stavio bi možda i srce, al’ se mnogo dugo nismo vid’li.

A kako smo se upoznali? E to je tek pričica…

Leto 2020… Znači, Kovid cepao, nije stajao.

I sad, bila je ta neka priča da ne možemo da putujemo nigde, pa su svi poludeli po neke planine da se penju. A ja sam tad prešao baš na motani duvan, jer sam naš’o na Bulevarsku pijacu dobru kombinaciju. Nije bio totalna krdža, kao ona što se seljacima mešala sa suvom paprikom pa hvatala neke čudne arome.

Pa brate šta ‘oćeš… svima su tad bila pluća pod pritisak, i ko sam ja da ih čuvam u ta čudna vremena.

Uglavnom, napnuo mene Španski da se penjemo na Trem, rešio čovek da smrša, a i da mrdnemo malo iz učmalost u koju je upao Niš.

I ja sam pristao, jebi ga.

Pazi, sedeli smo kući zaključani pre toga, cepali smo LoL. Nije bilo loše. Faks sam planirao da zajebem, i kad su prešli na onlajn nastavu zbog Koronu, profesori se potikali s tehnologiju, i mog’o sam da se vadim na to, i da eskiviram, a da moji ne saznaju šta su mi bile krajnje namere.

I ja sam bio nabacio koje kilo, pa i meni bilo potrebno malo se proluftiram, realno.

Seli smo sa Šiljom u njegovog Pežoa, i pravac Bojanine Vode. Tu su svi uglavnom ostavljali kola, kod planinarskog doma, i odatle je kretala tura do Trema sve s’ pešku.

Znači, dušu sam ‘teo da ispustim do Devojačkog groba. Tu smo seli da se odmorimo, jer je Trem odatle delovao skroz nedostižan. I tu ti ja čujem neko dranje žensko. Lelekala, bate, kao da joj poslednje.

Pitao sam Šilju i Španskog šta je to, a oni se usrali. Ipak, mesto se zvalo Devojački grob, neka priča ko šta hoće, ali imali su pravo što su se ucvikali.

Ja sam stisnuo muda i promajao se po okolinu, kad vidim dole niz padinu, devojka se zaglavila među drveće. Propala skroz. I ne može da se pomeri uopšte. Da ne dužim, jasno je da je to bila Ena.

A ova što lelekala je bila njena drugarica Anamarija koja stajala tu i nije znala šta da radi. Objasnila mi je da se Ena okliznula i smandrljala niz padinu. Signal nisu imale, vodu nisu imale, a nisu imale ni mozak, ja bi’ reko.

Ali ono što je Ena imala je preslatko lice, i predobro dupe. Tako se nekako bila namestila da je sve vreme bila okrenuta dupetom prema meni.

I ja tu krenem, mic po mic, da se spuštam. Španski i Šilja su videli kol’ko je sati pa su i oni uskočili da pomognu, jer je Šilja imao i neki konopac kod sebe. On je jedini i planinario aktivno od nas (i pre Kovid).

Ma nije prošlo ni deset minuta, a Ena je već stajala sa obe noge na zemlju, i tako smo izbegli katastrofu.

A kad’ sam je lepo zagledao. Bomba. I princeza. Nekako istovremeno oba. Nije provokativna, a opet seksi. Videlo se da je bila iz neke gospodske familije. Noktići sređeni, šminka suptilna, taman za planinarenje. Maniri, plus manikiri, kako je Šilja kasnije opisao.

Da ne dužim, rešili smo zajedno da se penjemo do vrha, i tu smo se Ena i ja lepo upoznali, i razmenili Fejsbuk, Instagram i, naravno, broj.

Ceo put smo nešto ćaskali, a tu i tamo je i po neka varnica među nama iskakala toliko visoko da je vrh planine bio ljubomoran na nju. Na tu varnicu, mislim.

Osetio sam da je to – to. Ja je bocnem, bocne ona mene. I tako smo se bockali. Hteli smo se. To se video iz aviona. A ona… sve lepša i lepša. Žena mojih snova.

Ali, jebiga, ispao sam pička taj dan.

Imao sam priliku na Trem da je poljubim, jer smo dočekali i zalazak Sunca. Ja, njen spasitelj. Njen vitez na belog konja. Ali bate, nešto u meni nije dalo da se to desi.

I tako… ostanem ja sam, i evo dve i po godine od tad’, mi pustimo po neku porukicu, neki smešni klip. I to je to.

Hiljadu puta sam tražio izgovor da se vidimo, a da ne bude da dolazim u Bege samo zbog nje. I nikad se nije potrefilo od tada da je nešto valjano. Čekao sam priliku više od dve godine, i evo, sad je konačno imam.

E da, ako Ena pita, ja sam u Beograd došao da apliciram za Američku vizu. Idem turistički da obiđem tetku.

Nemam tetku u Ameriku.

Frilenser je bio splav. Sad ga više nema. Jebote, splav je potonuo za Novu Godinu, a mi hteli tamo da svratimo, zamisli.

Sedim, gledam Savu. Lepa je, neću da lažem, moćnija od Nišavu. Ali Nišava, bagaljiva kakva jeste, meni je najlepša reka.

A Ena je još lepša. Eno je ide iz daleka, i sija se pod ulične svetiljke. Nije u belo, kao u moju glavu, ali je zato u neki žut kaput, ima i žutu kapu, a dva velika oka ispod kape mi prodiru direktno u srce, majke mi.

“Ej, pa gde si ti, nema te sto godina”, kaže ona sasvim oduševljena što me vidi.

“Konačno sam našao vremena i za Beograd, pretpostavljam”, odgovaram ja. Ali ne onako sigurno kao kad smo se pentrali na Trem. Tad mi je razređeni planinski vazduh i nedostatak kiseonika dao neko ludačko samopouzdanje.

“Šteta za splav, ko bi očekivao da će da potone baš kad ja hoću tu”, kaže ona, pa doda, “ali možemo do Ušća, ako si za šetnju. Ima tamo fin restoraničić, pa možemo na ručak.”

Da… Nisam planirao da baš ručamo, ali hajd’ nek joj bude. “Već sam šetao do ambasade za Vizu, i do ovde, tako da sam zagrejan za šetnju, što da ne.”

Krećemo kejom polako, pa kroz park, ka tržnom centru. Pričamo o svemu. Imamo hiljadu teme, kao da se znamo sto godine, a nismo ni do pola park došli.

Ona je već stigla da mi ispriča kako je dala i poslednji ispit, sprema master rad iz arhitekturu. Ja se smeškam, i potvrđujem, i molim se da me ne pita dokle sam ja stigao sa fakultet, jer nisam.

Niti ću. Da me bata Mare preko veze nije zaposlio kao sekjuriti, sada bih jeo gloginje. Makar ne pušim više krdžu. U stvari, kao ne pušim više uopšte, bataljujem. Ali uvek se, tu i tamo, nađe negde u neku jaknu ili duksericu po neka rizla i neki praistorijski duvan, pa onda uzmem to, onako sportski, da popušim. Da izgorim i poslednje rezerve.

“‘De si be ti, nesrećo”, ispred mene izleće čovek na koga sam upravo pomislio. Bata Mare. Sranje. Sranje. Sranje. SRANJE. “Ide li Becko, a? Ne zaboravi’ da mu nafiluješ gorivo kad se vraćaš.” Mare se smeje i zagrokta, onako sitan, kao neka pokvarena veverica… ko bi rek’o da ima tako svinjski smeh.

“Mare, otkud ti?”, pokušavam da budem učtiv, dok se Ena sa strane smeška, očigledno neprijatno.

“Ma šta b’e otkud ja. Ja li sam buđav pa n’umem u Beograd da dođem”, brecnu se Mare, pomalo iznervirano, “Doš’o sam ovde sa Merdžana, imam si ja i drugi auto, tu sam sa jednom ribicom da se vidim.”

Mare je zatim skrenuo pogled ka Eni, i nasmejao se nekako iskrivljeno, kao da smišlja neku pakost. “Opaaaa, jesam li ti za ovu gospođicu pozajmio Becka da se kurčiš?”

Jel’ on normalan?

‘El’ retardiran?

Ceo život uživa da me spušta. I kod moji, i pred familiju, i pred društvo, da bi ispao faca.

Nije da neće učini. Oće. Al’ koja je cena koju ja plaćam za to?

Sad je došo i Becko na naplatu. Jebiga.

“Ćao, ja sam Ena.”

“Ljubim dlanove promrzle, Ena”, kaže Mare i verovatno misli da je smešan. “Slušaj, dobar je dečko ovaj. Skroman, ali dobar.”

Ja se smeškam, a u sebi pucam. Kako bi’ ga naritao sad. Šta mu znači to: skroman? Da, bate, nemam pare, ako na to misliš. Radim za crkavicu, ali ne mora Ena to da zna.

“Mi smo malo u žurbi…”

“Marko.”

“…Marko, da ne ideš možda ka Ušću?”

Kaaaako ga je ležerno odjebala Ena! Videla je da ide u suprotan pravac, i znala je da neće da krene sa nama.

Carica.

Mare se izvinio uljudno što nas zadržava, i pustio nas. Hvala Bogu!

Zamalo da bude: piši propalo. Sva sreća pa je ovo savršenstvo pored mene ne samo reinkarnacija boginje lepote nego i pameti.

Nastavili smo i ubrzo ušli u Ušće, kao da se ništa nije desilo. Priča je nastavila da teče lagano, od studiranje, od splav koji je potonuo, od koronu i zabrane izlaska prethodnih godina, pa i od planinarenje. Ja mislim da smo jedno hiljadu teme obrnuli dok smo došli do restoran.

Srodne duše. Srodne. Duše. Osećam to.

Lele.

Šta je ovaj restoran?

Ušli smo u mesto koji izgleda kao nešto najotmenije što sam ikad posetio. Kao neki otmeni svemirski brod. Ovo nisam video u Niš.

Jeste, priznajem, maštao sam da izlazak bude kulturica, ali konobari u frakovi? Daj, zajebi me.

Nema veze, šta je tu je. Ću gledam da ne naručujem nešto skupo. Ne mora baš da se bahatim sad.

Konobar nas smešta za jedan sto za dvoje u ugao sa kojeg se pruža do jaja pogled na okolinu, i donosi nam meni.

Smeškam se, otvaram cenovnik, kad ono: ne pišu cene.

Znam te fore, čim ne pišu cene, restoran dere. Znači moram da gledam da naručim nešto što izgleda kao najjeftinije jelo.

“Ja ću rižoto sa pečurkama i jednu koka kolu”, smeška se Ena konobaru.

To bre. Rižoto, to je pirinač. To ne zvuči preskupo. I Koka Kola? Carica.

“I ja ću isti taj rižoto, i jedan Hajniken”, gledam i ja, a konobar se zahvaljuje i odlazi.

“Ja obožavam sve od pirinča, na bilo koji način, a ovo im je specijalitet ovde”, kaže Ena, i naglašava tu jednu reč: specijalitet. To mi se ič ne sviđa kako zvuči.

Specijalitet. Kako tako glupa reč postoji, ej! Šta treba da bude specijalno u hranu? Hrana treba da bude najobičnija stvar na svetu, a ne da je preplaćujemo samo zato što neko zna da sklopi tri sastojka na određen način. Kad se vratim u Niš, ima samo jajca da cepam, i beli leba, vrući, i domaći ajvar. I onaj prevreli sir. E, to je specijalitet.

“Šta je sa tvojim kolima? Jesu li u kvaru?”, prekinu me Ena iz kratkotrajne kontemplacije.

“A… Ma da, plivajući zamajac mi je otišao, kola su kod majstora.”

“A, šta voziš?”

Da li da lažem ili da izbegnem odgovor? Tačan odgovor sigurno neću da dam.

Smeškam se na to pitanje, i odgovaram, kao šatro: “Automobil.”

“Uuuu, al’ si pametan!”, smeje se Ena i udara me u rame iz šale, a zatim lagano klizi s dlan niz moje rame, pa niz podlakticu, i sasvim nonšalantno stavlja svoju šaku u moju, tek tako da nam se jagodice na prsti dodiruju nežno.

Srce hoće napolje. Istovremeno osećam i vrućinu i hladni dlanovi.

Osećam kako me radi na debelo crevo, to su sigurno ti famozni leptirići o kojima se priča. Samo, oni sad hoće napolje, i to ne kroz usta.

Uh, Emina usta. Kako su savršena. Mala, ali obla. Ne previše upečatljiva, al’ dovoljno graciozna, da kada bi video samo njih na neku fotku, znao bi’ da iza njih stoji prelepa devojka. Mogao bi’ samo usta da joj gledam ceo dan. Kako ostanu onako slepljene na krajevi kada ih blago napući, verovatno nesvesna da to radi.

“Razmazao mi se karmin?”, vidim njene usne kako se razvlače u osmeh, a onda podižem pogled u njene nasmejane oči.

Šta sam se, koj’ kurac, zablenuo? Neprijatno mi je, a opet, imam nepogrešiv osećaj da joj se baš sviđam. Ću rizikujem. Ću je poljubim čim izađemo iz ovaj glupi restoran.

“Izvolite”, konobar u frak donosi našu hranu i stavlja je pred nas.

Da, definitivno izgleda kao specijalitet. Ima ga nepunih 100 grama, premazan s’ neki prelivi, i poslužen na neku išaranu dasku koja je jedno tri puta veća od običan tanjir.

“Pa, prijatno… Ja umirem gladna”, kaže Ena i s’ vrh od viljušku uzima sasvim malo pirinač.

“Prijatno”, smeškam se ja, i isto pokušavam da budem umeren, ali svinja u meni pobeđuje. Već treći zalogaj uzimam najveći mogući i butam ga u usta. Pilav je ukusan, to nema greške, al’ nema šanse da ovo mene zasiti. Mog’o bih još jedno deset ovakvih da pojedem.

Ena je gnjavila ono njeno, a ja sam navrnuo i ono pivo od 0.25l, i posle toga se raspričao.

U suštini, sve što sam rekao bila je istina. Pričao sam o tetki koja me mnogo voli, koja mi je od malena kupovala igračke, i koja je jako uspešna poslovno. Samo što tetka nije bila u Ameriku, nego je imala svoju prodavnicu u Podzemni. Ali, zbog Ene, ja sam tu priču malo izvrnuo.

“Da li možemo da dobijemo račun?”, pitala je Ena konobara u prolazu, i razvukla njene divne usne u osmeh. Konobar se takođe iskezio, nekako ljigavo, i posle nepuni minut doneo parče papir stavljeno između dva parčeta suvo drvo. Kao da donosi dijamanti, a ne račun.

Svakako, ja nonšalantno uzimam onaj papirić i gledam: osam i po hiljada.

Osam i po hiljada dinara.

Jedan rižoto je tri i po.

Dva su sedam.

I dva pića.

Osam i po hiljada dinara.

“Može karticom?” pitam konobara, koji mi klima glavom i donosi onaj aparat, kroz koji ja provlačim Dina karticu.

Odbijeno.

ODBIJENO.

Smeškam se prema konobaru, pa onda prema Eni. A onda se setim: ja jebeno nemam pare na račun. Imam keš, ali sam karticu spiskao kada sam sipao gorivo u bata Maretovog Becka. JEBAO GA BECKO!

Ena gleda zbunjeno, ali se ne ‘vata za novčanik. Ni ne očekujem. Ali brate, koji blam.

“Sigurno je neka greška, platiću kešom”, dajem mu devet crvene, i kažem: “Zadržite kusur.”

Ne mogu… previše sam učtiv. Učili me da ostavljam bakšiš. A i ne mogu da dozvolim da Ena misli da sam stipsa. Ne mogu.

“Hvala ti puno na ovome”, kaže Ena, i polako uzima svoje stvari sa sto, “vodim te na jedno specijalno mesto. Jel’ voliš alternativu?”

“Volim, naravno”, kažem ja i kezim se od uvo do uvo.

Šta je alternativa?

Lagane dve i po hiljade dinara nas je iskoštao taksi. Zvanično imam za još po jedno piće i to je to. Paljba. Švorc sam.

Izašli smo kod neku staru, oronulu zgradu. Ovakav čemer nisam ni u Niš video. Neka predratna građevina, koja je više izgledala na mesto gde se skupljaju đaneri nego na “alternativu”… Šta god ta alternativa bila.

Dok smo ulazili, Španski je pustio poruku da je izaš’o u majanje, i da proveri da li sam okej. Pravi drug. Ma šta drug, brat moj.

Penjemo se uz neke kružne stepenice.

Hodnik zgrade: horor. Unutra je prepuno sa grafiti, a neki klinci sede na stepenice i gudraju se. Sve smrdi na vlagu i buđ.

Taj miris mi je poznat. Ta ustajalost se oseća i u većinu starih zgrada u Niš. Isti miris dotrajalosti. Miris sirotinje. A i po malo miris detinjstva, mora priznam. Negde daleko u moj mali mozak, neka iskrica opaljena između dva neurona me, uzrokovana registrovanjem ovog ubogog mirisa, vratila na delić sekunde na neka lepša vremena. Jebem li ga, valjda sam ja sazreo u takvu neku vlažnu i učmalu sredinu. Od takvu sortu sam, šta da radim. I ta dva neurona su se proširila po ceo mozak, i jedan glas tamo negde iz dubinu mi se javio. Stari komša, koji kaže: nisi ti za ovo, seronjo.

Ne. Ne. Ne. Ne.

Neću da serem. Ovde sam zbog Ene, a ne zbog mržnje prema sopstvenoj čamotinji.

I tada mi je kliknulo nešto. Dok smo se pentrali u nedogled ka izvoru muzike koja je, za sad, samo imala oblik basova i prigušenih krika, Ena se okrenula naglo ka meni, kao nešto da će mi kaže.

Ja sam je gledao nemo, i nisam ni registrovao šta mi priča. Samo sam razmišljao kako je bila lepa dok sam stajao dva stepenika ispod nje. Nisam ni primetio da su nam se glave našle u jednu ravan. Oči direkt u oči.

Obgrlio sam je oko struk. Nagnuo sam se napred, i ona je zaćutala. Prvo je zaćutala zbunjeno.

A onda…
Onda su se njene usne ponovo otvorile onako polako, samo po sredinu, dok su uglovi bili slepljeni. Iz te slepljenosti, razvile su se u polu-osmeh.

Tada sam je privuk’o ka sebi i poljubio. Noge su joj visile u vazduh između ona dva stepenika od mene do nju.

Zagrlila me je oko vrat, čini mi se iz sve snage, i uzvratila sa strastven poljubac, koji je prvo bio jedan kratkometražni dokumentarac o dodirivanju usana, a onda se razvio u dugometražni Francuski igrani film.

Nasmejala se, pročešljala mi kosu, onako s vrhovi od prsti, i ja sam od jednom bio u grad ljubavi. Beograd zna da bude kao Pariz, ponekad, kad si sa pravi ljudi. Kad nisi, zna da bude kao Devojački Grob kad ga pušač krdže osvoji.

A onaj glas, što mi kaže da sam seronja. E pa on je seronja. Sad je nem, i nadam se da će još dugo tako da ostane.

“Lepo se ljubiš”, primetila je Ena, i osmehnula se, “‘ajd da ti pokažem ekipu.”

Izgurali smo do kraj stepenice i ušli u neki predratni stan s velike sobe, koji je izgledao kao lavirint.

Bilo je prepuno. Ljudi od sortu. Mladi i stari, muški, ženski, i oni između. Strejt, pijani, i, ja ga cenim, odvaljeni od drogu.

Ovo mesto mi se ne sviđa. Niko se ne smeje, i čudna je muzika.

U centralnu sobu, za koju bi’ rek’o da je dnevna spojena sa trpezariju, svirao je bend, i baš su završili kada smo mi došli. Sreća, pa je krenuo neki tuc-tuc posle tog’. Ionako nisam ni video bend. Niti mi se slušao.

“Obožavam Revolveraše”, reče Ena, dok se pozdravljala, ljubeći se u obraz sa neke drugarice. Zatim se okrenula nazad ka meni, očekujući reakciju.

“Stvarno? Koji ti je omiljeni?” pitam ja znatiželjno, a Ena me gleda čudno. Ne kapira. “Ja volim Dok Holideja…”, kažem ja sa neki čudni polu-smešak.

Ena i dalje blentavo blene u mene, kao da sam pao s Mars, a onda nesigurno kaže: “Ja mislim da mi je Stefan omiljen. On je pevač i gitarista.”

Da l’ je moguće da sam tol’ko glup.

Revolveraši su bend, a skontao sam da su upravo završili svirku. Grupa ljudi koja se nabila ispred bend pokrivala je njihova lica, pa nisam ni mog’o lepo da ih uočim, ali su izgledali kao klasični narkomani, u to sam bio siguran.

Smejao sam se samom sebi. A Ena me prvo gledala zbunjeno, a onda je i ona, sasvim nesigurno, razvukla usne u osmeh. Ovaj put, to nije bio onaj iskreni i ljupki osmeh, već se osećalo u vazduh da je po malo na silu.

Ćutao sam i smejao se k’o kreten, i bilo je neprijatno, a onda je Ena pokazala u pravac šanka i signalizirala mi da ide po piće. Pokazala je prstom prema meni, i podignula obrve, kao da pita: “hoćeš i ti?”

Ona časti? Ne znam. Rizikujem, i klimam s glavu. Ona odlazi.

Kroz dim i gužvu, vidim ja kako sreće nekog mršavka. Neki packo u gužvanu i šarenu odeću. Šta li on oće sad?

Masan, neuredan, sa ruke i noge kao da će mu otpadnu koliko su tanke i dugačke, mršavko kreće u moj pravac. Osećam da mi se lice savilo u neki gadljiv položaj, i odmah to ispravljam u prisiljeni osmeh.

Mršavko je doš’o do mene i pružio ruku:

“Znači, ti si Enina pratnja za večeras?” upita on, onako nonšalantno, kao da gleda negde iznad mene. Seljak. Beogradski nabeđenko.

“Ja sam. A ti si?” pitam ja pomalo drsko. To se i videlo. Odmah je počeo drugu pesmu da peva.

“Ja sam Stefan. Enin… drug.”

Drug. Drug? Dobro, ne deluje previše opasno. Čak po malo isfeminizirano izgleda. Nadam se da je ta vrsta drugara.

“Kako ti se činio bend?” upitao je on, sasvim nekako veštački, kao da pokušava da nastavi razgovor u neki neprirodan smer. Zašto prosto ne ode odavde i ne ostavi me na miru sa Enom?

“Revolveraši? Ej, odlični su!”

“Baš mi je drago! Koja ti je omiljena pesma? Šta ti se dopalo?” njegov entuzijazam je odma’ poras’o. Moj je opao.

Splasnuo skroz. Šta, koj moj, pričam da su odlični, kad prvi put čujem za bend.

I tad, ponovo, onaj glasić iz glave, počinje da se javlja. Da me vređa. Da me omaložava. Seronjooo.

“Ova poslednja je skroz kul!” kažem ja, i nadam se da će on da se složi i da budemo gotovi sa to.

Međutim, on nije izgleda hteo da odustane: “Kako se beše zove? Je l’ to ona: tam, tam, tam…?”

Da li je ovaj čovek retardiran, mislim se sve vreme. Pa da li je moguće da je rešio između dva benda da bude najglasniji?

Drogiran je. Sto posto. Ljudi su počeli da se okupljaju oko njega. Smeju mu se sve vreme. Kunem se, nije prošlo ni petnes’ sekundi, a ja sam bio okružen sa masu koja gleda u njega i plače od smeha.

Jadan dečko.

Jadan ja! I ja sam deo ovog, šta sad da radim?

Kreće da peva, i ja skontam: ja znam pesmu. Melodija je tu: negde, nekad, sam ja čuo ovu pesmu na radio. Pa oni imaju hit?!

“Fa, fa, la si mi i fa la ti…”, nastavljam ja tiho da pevam, i pridružujem mu se.

Vidim da ljudi kreću takođe da pevaju sa njim. Smeju se i pevaju, a ja samo polako udaram ritam s nogu dok ponavljam samo taj deo refrena “fa fa la si mi”. Odakle znam tu pesmu?

I zašto svi jebeno zure u Stefana i mene?

Ena se zbunjeno provlači kroz gužvu koja peva i izgleda da se zabavlja: “Stefane, šta koj kurac?”

“Gde si ga našla, života ti?” smeje se Stefan, i upiruje s prst u mene. I neće ni da me udostoji da me pogleda.

“Jebote, pa zar ti ovaj deluje kao dostojna zamena za mene?”

“Stefane…”

“Ne, stvarno, pogledaj ga, molim te…”

“Stefane, rekla sam ti da ne praviš scenu.”

Znači, ipak nije drug. Znao sam. U meni je nešto umrlo, a nešto se i, boga mi, probudilo. Krećem da stiskam pesnice, jer ovo ponižavanje ne mogu da trpim. Krećem da škrgućem sa zubi. Uh, kako bi mi sad dobro doš’o Španski, onako ogroman, da razbuca ove Beogradske pičketine. Ali i moj trening za sekjuriti će pomine, ako nastane sranje.

Smiri se. Smiri se. Diši.

Al’ kurac. Enin “drug” se ubacuje u razgovor, i prilazi sve bliže meni, očigledno željan da se za Eninu naklonost borimo kao muškarci. U redu, seronjo, sad ćeš ti da vidiš.

Nabija se ispred mene, i kaže mi: “Ne samo da si ružan, nego očigledno i glup, kad Azrinu pesmu ne možeš da prepoznaš.”

Šta? Jebote, pa to je… Azra.

Sav bes u meni od jednom prelio se u osećaj stida. Stid me od mesto gde sam doš’o. Stid me ko sam u ovaj glupi grad, među ljudi koji me ne jebavaju ni dva posto.

Majmune, nikada ti neće budeš dostojan poštovanja. Nisi ti za ovo. Evo ga. Onaj glas u glavu mi se javlja, i kreće ponovo da kljucka moju savest, dok mi se Stefan unosi u facu.

Stefan?

Stefan… Kao pevač i gitarista. Revolveraš Stefan. Stefan seronja.

Idi si kući, pizdo mala. Šta ti je trebalo ovo. Nema poštovanja za tebe. Dodaje glas, koji je odjednom počeo da zvoni jače nego ikad.

I tada osetim. Ena vrišti, a meni kreće da pulsira glava. Poznat mi je taj osećaj… nije prvi put da me neko na kurvinski udara s pesnicu u potiljak.

Stavljam ruke preko glavu, kao u gard, i pokušavam da se probijem kroz gužvu. Sa zamagljen pogled, i sa blagu vrtoglavicu, krećem mahnito da tumaram među one sablasne ljude, dok tintara pulsira. Svakog trenutka se očekuje da pukne.

“Drži ga!”

Tada sam skontao: on ima celu ekipu, bate.

Brže-bolje, trčim ka ulazna vrata, dok ljudi oko mene, koji su odjednom delovali kao nadrogirani zombiji, polako okreću glave, nesvesni drame u koju se nalazim. Ja sam pognut sve vreme, i iza sebe čujem dreku. Stefan i njegova ekipa se spremaju za tepanje.

Odjednom, ruke, s koje sam pokrivao potiljak, kreću da se spuštaju, i napipavam džepovi, a u zadnji džep nailazim na možda najbolji poklon od Španskog – skakavac.

Pulsiranje postaje malo podnošljivije, ali osećam da mi krv curi niz lice. Arkada. Opet, nije mi prvi put ni da mi se to dešava.

Stefan i ekipa staju i opkružuju me u hodnik od zgradu. Sem njih, niko nije izaš’o. Ni Ena. Zapravo, iz prostorije je ponovo počela da dopire muzika – zasvirao je sledeći bend, kao da se ništa nije desilo.

Kao da se ništa nije desilo.

Boli njih dupe za tebe. I Stefana, i ekipu, i Beograđane. I Enu. Ti si samo žgolja iz provincije. Tučko. Špicko.

Amza.

Aplja.

Ešek.

Stefan i ekipa ne deluju kao ljudi koji su ulazili u tepanje. I kad je skakavac sinuo pod svetlo od neonku iz hodik, mog’o sam da vidim kol’ko su se usrali. Ovo im je novo. Ovo nisu očekivali.

Stefan je podig’o dlanovi prema meni, u visini grudi, kao da se predaje, ili pokušava da me umiri.

“Šta je pičko, sad li će smiruješ situaciju?”

Tu sam iskoristio svoj najjači adut: ludačke oči. I upalilo je. Kada me je ekipa videla, videli su kol’ko je sati, jer niko nije voleo da vidi ludaka koji vitla s nož ispred njih. A moj pogled: verujte mi, taj pogled kaže da sam spreman da ubijem.

Gulanfer. Šutko.

Stefan je odradio jedan prilično pičkinski čin. Šibnuo je pored mene i krenuo da beži niz sive stepenice ove stare oronule zgrade. A za njim je pošla i njegova ekipa, još trojica isto tako mršavi i neupadljivi likovi koji su se trudili previše da budu… upadljivi.

“Pičketine”, izdrao sam se na njih dok su bežali i ispratio ih dok izlaze iz zgradu. Nisu se osvrnuli ni jednom.

A onda me je spucalo. Ovaj glas koji mi je kvocao je nestao skroz. Zapravo, nije nestao, već je polako dokrepao iz tminu malog mozga, proš’o kroz tu granicu između mali i veliki, i nastanio se, lagodno, negde na sred čelo. Taj glas je bio ja, sad.
Špicko.

Izaš’o sam laganim korakom i ja iz zgradu, seo na beton ispred ulaz, i naš’o neke stare rizle u džep od jaknu. Na dno džep sam malo napipao i onu krdžu sa pijacu i zagrebao je, taman toliko da mogu da smotam jedan patrljak.

Nisam imao upaljač, ali sam uvek kod sebe imao šibice. Izdržao sam ceo dan da ne zapalim, jer nisam hteo da Ena misli da sam pušač.

Krv sa arkadu je kapala još malo, niz jaknu, pa na oronuli beton ispod mene, a onda se, posle par minuta skoravila, dok sam završavao ovaj izgovor od cigaru.

A onda je zavibrirao i mobilni, na koji sam, takođe, magično zaboravio od kako sam sa Enom.

“Uzimam ti Becka, moj Merdžan se pokvario. Ostavio sam ga kod majstora. Imam rezervni ključ za Becka”, pisalo je u poruci od bata Mareta.

Super. Odlično.

Sad mora s autobus da se vraćam za Niš

“Ajde uđi unutra, smrznućeš se”, prijatan glas je dopro od iza mene. Okrenuo sam se, i ugledao Enu kako stoji kod ulaz u zgradu, i dalje razočarana događajima od malopre.

“Zar nećeš da trčiš za svojim bivšim momkom?”

“Nemoj da si bezobrazan.”

“Nisam bezobrazan. Znam ko je on, okej? Stefan Vučetić. Kulturu ne pratim, ali politiku pratim, a Stefan dosta liči na ćaleta.”

Da, spucalo me je to saznanje. Shvatio sam još malopre ko je Stefan, kol’ko pare ima, i ko su mu mama i tata. Čak sam mu i drugari poznati. Sve mamini i tatini sinovi.

Ena je duboko uzdahnula, čučnula, a zatim i sela pored mene, sa snužden pogled, koji se, poput mojeg, gubio negde u daljinu. Nije na sebi imala žuti kaput, već je, na ovu hladnoću, izašla u neki džemper koji joj je bio veliki. Nisam primetio da ga je nosila ceo dan.

“Odakle ti taj džemper? Nije li ti hladno?” upitao sam bojažljivo. Ena se okrenula, kao da nije ni svesna šta nosi, a onda joj je pogled opet odlutao u daljinu, negde daleko niz ulicu, ka malom parku koji se nazirao u daljinu kroz noć.

“Nije mi hladno”, ispravila se, na trenutak, protegla, a onda pogrbavila ponovo, gledajući u daljinu. Veliki džemper joj je nekako čudno visio, a onda je jedna strana spala i otkrila joj golo rame, koje je ona odmah pokrila.

A onda je iz torbice izvadila nešto što nisam uopšte očekivao: rizle i duvan. Duvan je bio u običnu providnu plasičnu kesu, i čak mi se učinilo da vidim po neku semenku od papriku kako se nazire u tu hrpu.

Spontano, poput iskusnog pušača, kakav je izgleda i bila, ona je smotala duvan u rizlu, i bez bilo kakav filter stavila smotuljak u usta i zatražila upaljač.

Izvadio sam šibice, i izazvao smešak, koji je ubrzo utihnuo, kada je počela da puši.

Odjednom, sve moje iluzije o njoj su se raspukle na hiljadu delova. Ena je bila kao ja, snuždena, sa svoji glasovi u glavu, koji su joj stalno pričali da ništa ne vredi. Izgledala je kao sasvim obična. Umesto da bude puna s pare, bila je puna s mane.

Tako ogoljena, više mi nije bila privlačna, jer ja ogoljeno i goluždravo ni ne tražim. Dosta mi je bilo čamotinje u život. Želeo sam luksuz, i bezbrižan život. A ta devojka pored mene definitivno nije neko ko to ima. Bili smo od istu sortu, a u oči sam joj video da i ona to isto misli za mene.

Onaj glas koji se nastanjivao na moje čelo je otvorio šampanjac i slavio pobedu. Potisnuo je svi drugi glasovi, od kojih su neki bili možda lepši i bolji, skroz nazad u mali mozak, daleko iza, da se nikad ne pojave u misli.

“Imam poslednji bus za Grocku uskoro. Ili ću morati da jurim Stefana da me vozi kući”.

“Razumem, hvala ti za danas.”

“Hvala i tebi”, rekla je ukratko, ustala, i otišla. Ispratio sam je pogledom kako ubrzano hoda do autobusku stanicu.

Ja sam ostao da sedim još dugo, jako dugo. Dočekao sam jutro ispred te stare zgrade, pušeći krdžu. Ena mi je ostavila duvan, pa sam motao sam cigare što smrde na papriku dok mi nisu nestale rizle. Nešto u vezi celog tog prizora mi je bilo vrlo poznato. Dosta jutra u Niš sam dočekao tako.

Sa prvo jutranje Sunce, krenuo sam niz ulicu.

Vukov spomenik, pa Slavija, pa niz Nemanjinu do autobusku stanicu. Čak sam i proš’o pored mesto gde sam parkirao Becka. Naravno da ga nije bilo.

Kada sam stigao do BAS-a, zubato Sunce je okupalo Beograd, a Španski me je čekao, sa jogurt i burek na grami.

“Jel imaš na zajam za kartu do Niš?” upitao sam, a Španski je, s puna usta burek, klimnuo zadovoljno s glavu.

Pojeli smo burek, i kupili poslednje dve karte za Niš Ekspres koji je kretao uskoro.

Sva mesta su bila puna, sem zadnja dva. Neke babe i jedan debeli čiča su sedeli pored nas. Ja sam se zgužvao između Španskog i čiče. Popunio sam poslednji kubni centimetar.

Autobus je lagano pošao.

Okrenuo sam se poslednji put dok smo izlazili iz grad. Istočna kapija je polako nestajala iza horizonta.

Priču „Dva sveta granica“ sam napisao odavno. Ideja mi je bila da napravim kontrast između siromašnog Nišlije i bogate Beograđanke. Njih dvoje idu na dejt, a Nišlija pokušava iz sve snage da pokaže da su „iz iste kaste“. Ideja za ime priče potiče od čuvene pesme Slavija, Džeja i Mine, koja se vrlo lepo uklopila u događaje opisane ispod. Nisam dugo mogao da se otrgnem osećaju da sam tu priču već negde čuo. Nekoliko godina kasnije sam gledao Kad porastem biću kengur po hiljaditi put, i svhatio da je ono što sledi jako slično dejtu Brace i Ines u tom filmu. Priča je napisana u prvom licu, i na Niškom slengu.